Danas je međunarodni dan diteta i to me sitilo jedne scene od prije par dana u gradu. S prijateljicom sam sidila na Peristilu kad je na njega ušetala mlada mama sa ditetom. Mališan je ima otprilike pet godina. Mama je sila na skalu, mali do nje. Nakon šta je naručila sebi kavu a malome sok, izvadila je iz borše mobitel i krenila radit selfije.
Držala je mobitel isprid lica, smješkala se, zabacivala kosu u livu pa u desnu stranu, okidala klik, klik, klik. To je trajalo, brat bratu, jedno uru vrimena. Za tih uru vrimena niti jedan jedini put se nije obratila ditetu. Prijateljica i ja smo, ne virujući, gledale maloga kako sidi kraj nje ukipljen ka mala sfinga. Rukice je drža u krilu, gleda ravno isprid sebe, tu i tamo srknija sokić. Ka šta mama nije niti jedan put pogledala u njega, tako ni on nije pogleda u nju. Navika je, valjda, da triba mučat i mirovat dok se mama kezi u kameru. Da je u nekom momentu doša recimo otmičar i maloga odvuka sa sobom, ova ne bi niti primijetila, možda bi joj jedino zasmetalo šta joj neko upada u kadar i kvari ga. A da i skuži da joj neko upravo otima dite, vjerojatno bi pomislila "Uff, dobro je, moga mi je otet i mobitel."
Aj zvizni nekog svoje dobi i kilaže
Da je spomenuta gospođa na istom mistu sidila s nekom odraslom osobom, bilo bi skroz nepristojno i nemoguće da tu osobu ignorira na takav način. Kako to, kako to? Pa tako šta dica nisu osobe. Sve ono šta se smatra neprihvatljivim ponašanjem kad su u pitanju odrasli, postaje prihvatljivo i čak se priporuča, kad su u pitanju dica.
Na primjer, ako ti neka odrasla osoba digne tlak, nije baš uputno klepit je po ušima. Popit ćeš ili šaku u glavu ili tužbu zbog fizičkog napada. Ali ako te mali stvor iživcira, moš ga brate klepat kol'ko oš. Ionako ti ne može uzvratit, a i zna se da je batina iz raja izašla. Pokušaj zviznit plesku nekome svoje dobi i kilaže, pa mu onda objasni to u vezi rečene batine i raja. Nije baš da će ti taj reć "Aaaa, to si ti mene zviznija za moje dobro? Onda ništa, baš ti fala!"
A tek priče oko hranjenja dice? U kafiću ćemo razmaženo dvadeset minuta naručivat kavu i maltretirat konobara s velikom, malom, s mlikom, vrućim, ladnim, bez mlika, produženu, skraćenu, proširenu, usukanu, dobijemo slom živaca ako nam konobar ne donese tačno onakvu kavu kakvu volimo, ali smo sposobni satima mrcvarit dite i zgražavat se ako odbije konzumirat hranu koju ne voli. Ditetu se od rečene hrane možda i povraća, ali će je majci progutat jer mi to za njegovo dobro.
Koga više voliš, mamu ili tatu?
A škola? Uvjeravamo bidna stvorenjca kako je škola njihova stvar, njihov ulog za sritnu i prosperitetnu budućnost, ali onda kad iz škole donesu lošu ocjenu histeriziramo, pritimo, zastrašujemo, kažnjavamo. Dite zbunjeno promatra taj teatar i misli se „Šta bi tek bilo da škola nije moja stvar?“
A tek susreti na ulici – kad naletimo u gradu na bračni par s ditetom:
- Ajme šta vam je porasta!
Onda slijedi tapšanje po glavi i obraćanje ditetu ka da je božemiprosti debil:
- Ma vidi šta si smišan! A koga više voliš, mamu ili tatu?
Dite se priznojava i panično pokušava izabrat točan odgovor a da nikoga ne uvridi. Pita se zašto bi, pobogu, uopće mora nekoga više volit, i zašto mu svi prokleti odrasli postavljaju isto kretensko pitanje.
Onda ih vodimo kod doktora, mama oće li me bolit, neće dušo. Onda mu vade krv i to boli. Dite zaključi da se mami ne može virovat i da laže. Sljedeći put kod doktora dite se baca po podu i kategorički odbija uć u ordinaciju. Mater mu ponavlja "Neće te bolit, neće te bolit, šta ti je ?!" a mali u sebi misli "Je, je, tako si i zadnji put rekla, samo ti pivaj borbene".
A onaj mali s početka?
Ili recimo kad se mama i tata posvađaju. Dite ih gleda – za ručkom jedno drugom dodaju kruv, sol i papar bez riči, djeluju ka da bi najrađe jedno drugom usuli zeru otrova u pjat. Dite pita "Šta vam je?", a oni uglas odgovaraju "NIŠTA!!!". Jer je dite valjda intelektualno ograničeno i može mu se u oči lagat, dok ga se istovrimeno ciloga maloga života uvjerava kako nema ništa gore od laganja i ne daj mu bože da ga se uvati u laži.
Isti ti odrasli beštimaju, ogovaraju ostale članove familije čim im okrenu leđa, vriđaju se međusobno, glumataju, mrze svoje poslove, svoje plaće, najčešće ne znaju ni šta oće ni zašto oće, piju normabele da podnesu vlastite živote, brakove i poslove, ali od diteta u petoj godini života očekuju da ne beštima, ne laže, ne svađa se, ne ogovara i da, naravno, još u vrtiću odluči čime će se bavit u životu.
A onaj mali dječak s početka priče? Jednog dana će se njegova mama prijateljici uz kavu žalit kako više ne zna šta će s njim. Ignorira je, ne sluša, ne obraća pažnju na nju, ka da ne postoji.
A sve mu je dala.
