Neki dan izlazin iz stana i na hodniku se skoro sapleten priko gomile baluna. Crveni, žuti, zeleni baluni valjali su se po cilome katu, a na vratima stana u dnu hodnika neko je zalipija šarene vrpce i trake. Sitila san se da u tom stanu ima jedan dječak, sigurno mu je rođendan. Čudno je bilo vidit te šarene balune na sve strane, ka da su ti ljudi tili da cila zgrada slavi s njima, da se svi veselimo rođendanu njihovog sina. Neobičan prizor u ova siva vrimena. Nekako mi je stoplija dušu taj šušur, poželila san pozvonit na vrata i malom slavljeniku čestitat. Ali kako ću, pa te ljude i ne poznajen, di ću im sad banit na vrata i čestitat, mislit će da san manita. A nisu ni vrimena da se nepoznatin ljudima tako upada. Ma, ni poznatin, a kamoli nepoznatin. Osim toga, neman ni poklon. A i šta bi malome čestitala? Odrastanje u ovakvom svitu di će mu od svih uspomena iz ditinjstva možda maska bit ona najživlja?
Nije gušt naprokidat čovika koji nije svjestan svoje odgovornosti
Inače, nema ništa na svitu šta ja toliko volin, ka šta volin fešte. Rođendani, Nove godine, vinčanja, proslave mature, godišnjice ovoga i onoga, sva narodna i nenarodna slavlja, nema veze, samo nek' se slavi. Ponekad, iako nogomet ne pratin nit' o njemu iman pojma, volin sudjelovat i u nogometnim slavljima i navijat cilon dušon, dok god je veselo. Dobro, tu se znan malo zanit ka šta san se jedan put zanila kad je bija derbi Dinamo-Hajduk. Čula ja ciku i vrisku i navijanje i veselje u jednom kafiću u gradu pa ušla i lipo se pridružila. Kad je Hajduk da gol, cili kafić i pola stadiona na ekranu skočilo na noge, pa skočila i ja, cila sritna. Onda je malo poslin opet pola stadiona skočilo na noge, pa opet skočila i ja vičući "Tooooooo, ajmo naši!" samo šta san zeznila stvar, taj put je gol da Dinamo a ja san bila jedina osoba u kafiću kojoj je to izazvalo oduševljenje. Malo je falilo da me Torcida naprokida, spasilo me to šta mi se na faci vidilo da san malo smušena i da me naprokidaju ne bi ni znala zašto su me naprokidali. A koji je gušt naprokidat čovika koji nije svjestan svoje odgovornosti.
Veliki dan
Ipak, od svih stvari koje se u životu mogu slavit, najviše ushita mi izaziva vlastiti rođendan. Ja to slavin misec dana prije i misec dana poslin, nazivan užu i širu rodbinu, prijatelje i poznanike i podsjećan ih da se bliži veliki datum. Usput im suptilno dajen do znanja šta bi volila dobit na poklon i sve u svemu baš guštan u svemu tome, šta se za rodbinu, prijatelje i poznanike ne bi moglo reć. Neki od njih, kad se približi moj rođendan, jednostavno napuste grad i ne odgovaraju na poruke i pozive.
I tako je početkon ovog miseca veliki dan opet svanija. Izgleda da ja i dječak sa istoga kata možda i na isti dan slavimo. Šteta šta nisu vrimena za čestitanje rođendana nepoznatim dječacima.
Pozvala ja dakle ekipu, pa se bacila na sastavljanje menija. Pršut i sir san odma prekrižila. Pršut i sir se, naime, tetiraju ka predjelo, a samo na to ispališ najmanje sto kuna. To je skupo, a godina teška, nije se baš radilo ove sezone. Predjelo, glavno jelo, kolač, ako je i za moj rođendan, previše je. I tako mi sine genijalna ideja, skuvat ću sarme! Nema veze šta je ove godine jedanajsti misec malo natprosječno topal i šta se na Žnjanu ljudi još kupaju, službeno je vrime za sarmu. To je lipa, narodna spiza, ne triba joj predgrupa ni predjelo i još će mi i ostat za sutra i prikosutra. Nakuvala ja dakle tečetinu sarme sa suvin meson, a onda su se počeli javljat prijatelji.
Kakva je to fešta?
Jedna ne može doć, stavilo je u samoizolaciju jer je bila kontakt od nekog zaraženog. Drugi otkaza dolazak jer je bija kontakt kontakta, a treći jer je bija kontakt kontaktovog kontakta. Kako je krenilo, pripala san se da ću bit jedina gošća na svojoj fešti, to jest da ću imat neku vrstu bezkontaktnog rođendana. Aj, do kraja dana ipak san uspila skupit troje uzvanika. Troje! Kakva je to fešta sa troje ljudi? K vragu i korona, mojoj tuzi nije bilo kraja. Nazoven prijateljicu.
"Jube, jesi sigurna da ne smiš doć?"
"Došla bi ja, ali to bi bilo neodgovorno. Mislin, sigurna san da
se nisan zarazila, neman nikakvih simptoma, ali ko to može znat?
Vidiš da je ovo sve ludo, ne znaš čovik više šta bi."
"Ajme meni. Šta ću sad sa ovin sarmama..."
"Skuvala si sarme?!"
"A jesan."
"Slušaj, spakiraj mi dvi, tri, evo me za deset minuti isprid tvog portuna!"
Malo poslin, nas smo dvi pod maskama obavile razmjenu – ona meni poklon, ja njoj sarme spakirane u plastičnu kutiju. Nisan je mogla zagrlit, a ne bi mi ona to ni dozvolila. Za svaki slučaj.
To sa predajom sarmi je bila pomalo smišna scena, ali mene je uvatila tuga. Bezvoljno san se vratila u stan, šutirajući nogama šarene balune po hodniku. Glupi baluni, čemu se ovi ljudi vesele?
Oko neke ure prijateljica mi šalje poruku:
"Podgrijavanje sarmi triba zaštitit ka nematerijalnu baštinu!"
Smijen se, fala Bogu na prijateljima sa smislon za humor.
Izbeštimali smo sve
Pridvečer mi je došlo ono troje još zdravih a ja san se bojala da se neću uspit trgnit niti nasmijat, koliko god mi oni bili dragi.
A onda je krenilo.
Sitili smo se nekih prošlih rođendana i fešti. Izjadali se zbog izgubljenih poslova i zarada. Podilili sve tjeskobe i strahove. Izbeštimali koronu, stožer, vladu, Plenkovića, Milanovića, Putina, Trumpa, Kineze, Francuze, Slovence, južinu, ovakav život i život kao takav. I ubili se sarmama.
Onda se na sve to uvatili smijat. I nazdravljat. Meni, nama,
sarmama, rođendanima, kontaktima, kontakima kontaktovih
kontakata i životu, kakav bija da bija. I najedanput mi se činilo
da nas je za stolon puno više od troje, da nas ima ka šarenih
baluna po hodniku moje zgrade, i da ćemo uvik tuć kontru i da
nema tog virusa koji će nas satrat.
U neku uru san ih ispratila i ostala na vratima malo umorna ali
sritna. Gledala san one balune koji su i dalje lebdili, valjali
se po cilome hodniku ka da je sve u redu i ka da je svit vesela,
šarena dičja fešta.
Makla san se sa vrata, otišla u kužinu. Stavila san par sarmi u
najlipši pjat koji iman, krenila kroz ono more šašavih baluna i
pozvonila na vrata na kraju hodnika.