Je, to je ona ista mater o kojoj piva TBF, ona mater šta postane pojačano aktivna na južinu a luda je i bez južine, onda moš zamislit. Dobro, ova pojava nije baš dalmatinska ekskluziva, mislim čak da je to internacionalni fenomen, ali u Dalmaciji je luda mater sinonim za realnu ugrozu. U smislu da, ako te ne ubije neka boleština, elementarna nepogoda ili kataklizma, ubit će te mater.
Recimo, Badnjak prije par godina, ja s ekipom u nekom bircu u centru Splita. Piva se, pije i tamani spiza sve u šesnajst. Mali prostor, svi stisnuti jedni uz druge (tad se smilo, još nije bilo virusa), kadli najedanput se neka ženska panično diže sa svog mista i pokušava izmigoljit vanka. Odmakli smo se svi, vidimo ženi je priša, ko zna šta se dogodilo, a ona će "Moran doma na obid, ubit će me mater!" To možda ne bi bilo ništa neobično, da dotična gospođa nije bila u pedesetim godinama. Da je rekla da je kolpalo srce ne bi se ekipa tako brzo razmakla isprid nje. Čoviče, kasnit materi na obid, i to na Badnjak, to se zove život na rubu.
Luda mater može se pripoznat i po onim, već tisuću puta opjevanim i ispričanim situacijama tipa ne sidaj na 'ladni beton, čuvaj se propuha i slično. Ali to je samo mali dio širokog spektra upozorenja kojima svoje potomke maltretira svaka normalna luda mater.
A di je ono kad meni, ženi od priko pedeset, kad krenem u dućan mater priko mobitela suptilno dobaci "Jesi zatvorila plin?"
Naime, nikad ne znaš kad će plinskoj boci past na pamet eksplodirat, a po ludoj materi to će se sto posto dogodit kad čovik odluči trknit do kvartovskog dućana po kruv. Plinske boce se jednostavno ne smi ostavljat same i amen.
Frka iz čista mira
Mojoj materi je također specijalnost dizanje panike kad krene nevera s grmljavinom. Čim zagrmi negdi tamo, otprilike u Kanadi, ona mene već zove i nabraja šta sve po kući tribam ODMA poisključivat - televiziju, internet, bojler, ne smim otvarat špine jer voda privlači munje, a ne smim ni pričat na mobitel. Ja onda prikinem razgovor, klik. Ona me opet nazove da "Neću ja njoj prikidat razgovor" i ne moš joj objasnit da mi je prije 2 sekunde rekla da ne smim pričat na mobitel kad grmi.
Dakle, možete mislit da je život lip, jer ste zdravi i imate krov nad glavom i da nemate razloga za pretjeranu brigu, ali taman kad se prepustite i opustite uletit će luda mater i iz čista mira vam uvalit frku i osjećaj da je život samo naizgled siguran, a u stvari sa svih strana na vas vrebaju neviđene šta prirodne, šta neprirodne katastrofe i nesriće. Nije da to nije istina, ali ne možeš zbog toga 12 sati dnevno sumanuto zapomagat okolo i unaprid paničarit.
U svakom slučaju, sve je dobro dok je stanje upravo takvo, dok možete odmahnit rukom i stoički zaključit:"Ma, luda mater."
A onda...
A onda se stvarno nešto dogodi.
Počne rat.
Ili po svitu krene neki gadni virus. Dogodi se dakle nešto šta će vas natirat da se sa čežnjom sitite svih onih, uglavnom bezrazložnih upozorenja i strahova. Bilo bi za očekivat da pri takvim, stvarnim nesrićama, luda mater postane još luđa. Ali ne. Najedanput, začuđeni (i poprilično zahvalni) vidite tu istu mater kako se pretvara u utvrdu spokoja. Sad kad napokon ima razloga za dizanje panike, ne samo da ne luduje, nego sve ono čime vas je u normalnim okolnostima maltretirala, nestaje. Do jučer "luda" mater, videći tvoju tjeskobu, tvoje bljedilo i strah, odnekud izvuče novu for(c)u:
"Ne boj se ćerce. Bit će sve u redu. Proć će i ovo."
I pri tom se drži ka da je upravo bila na direktnoj vezi s Bogom ili ko je već od te svemoguće ekipe gori nadležan za opstanak ljudske vrste i od njega dobila potpisanu i pečatiranu garanciju da će sve bit dobro.
Ti gledaš u nju i pitaš se odakle joj sad ovi mir? Pitaš se i odakle joj ta hrabrost i uvjerenje da će bit sve u redu dok se svit oko vas naočigled ruši?
"Proć će i ovo" rekla mi je prije puno godina dok smo čučali u skloništu naše zgrade a vani zavijale sirene opće opasnosti. Nisam shvaćala odakle joj to, ali je djelovalo. Pomoglo je. I stvarno je prošlo.
"Proć će i ovo" rekla mi je neki dan dok sam u stanju šoka gledala vijesti koje su javljale o broju oboljelih i mrtvih od virusa po svitu.
I onda sam razumila. Nije uopće važno koliko je njen optimizam utemeljen. Nije važno virujem li ja njoj kad to kaže. Nije važno ni viruje li ona uopće sama sebi dok me smiruje. Važno je da neko čuje moj strah. Neko mi daje do znanja da nisam sama u ovome, šta god "ovo" u određenom momentu bilo. Jednostavno, tu je neko ljudsko biće kojem je toliko stalo do toga kako se osjećam da je spremno izgovorit i tu benignu, umirujuću laž.
"Proć će i ovo" rekla sam neki dan svom sinu. Ja, u normalnim okolnostima ništa manje luda mater od moje matere.
"Proć će i ovo", napisala sam par dana kasnije prijateljici koju je u Zagrebu potres natira da s ditetom izleti vanka na snig, na zimu.
I ona i ja smo znale da pričam bezveze i da nemam pojma oće li i kad i kako će proć. Međutim, rekla sam joj to jer je meni uvik pomagalo.
Ne znam je li pomoglo i njoj, ali sam jako želila da joj pomogne.
Drugim ričima - ne moraš imat dite. Kad su ovakve situacije, možeš bit luda mater bilo kome, jer su ljudi nekad ka i plinske boce - ne smi ih se ostavit same. Triba im reć nešto potpuno besmisleno, nešto šta bi im samo luda mater mogla reć. Ona luda mater koja se onda, kad je sve u rasulu, sposobna ponašat ka da je sve na ovom svitu u najboljem redu.
„Proć će i ovo“ na kraju krajeva, čak i nije laž. Na kraju ipak, uvik, sve prođe. Jedino šta ne smi nikad proć, to je naša sposobnost da čujemo one koji, možda, nemaju neku ludu mater. One kojima to, možda, nema ko reć.
VEZANI KOMENTARI
