Božićni shopping oduvik mi je bija poseban doživljaj. Skupiš ono
nešto para šta si odredija potrošit na poklone i spizu, uputiš se
po šarenim dućanima, pomišaš se sa veselom gomilom i kupuješ ka
da sutra ne postoji. Ove godine, međutim, atmosfera po trgovačkim
i ostalim centrima bitno je drugačija. Ljudi su nešto tanjih
živaca, triba pazit na razmak, na odmak, na ruke na noge na nos i
usta, na masku, na ovo na ono. Puno je to stvari za mislit, ako
tome pribrojimo i popis stvari koje smo naumili kupit, pa nije ni
čudo da se čovik malo i pogubi s vrimena na vrime. Naročito ne
triba zaboravit na polarizaciju između onih šta maske nose jer
smatraju da tako triba i onih šta ih nose samo zato šta
inače ne bi mogli nigdi uć.
Ja spadam među one šta uredno nose masku tamo di triba, držim razmak i izbjegavam sukobe. Nije me briga ko viruje, a ko ne viruje u virus i u korist od nošenja maske, zanima me samo da iz dućana izađem živa i zdrava.
"Držite razmak!"
Šta se tiče shoppinga, strašno zavidim ljudima koji su sposobni mrtvi ladni dreknit na one koji im "pušu" za vrat u redu na kasi. Neki dan tako čekam u redu, propisno držim razmak, kad je gospođa iza mene skoro nalegla na moja leđa. Meni nelagoda, ali di ću bit gruba prema starijoj ženi. Nije baš da sam mislila da će me zarazit, ali u dućanu vruće, jedva dišem kroz onu masketinu, još mi samo fali da se neko navali na mene.
Zato sam se diskretno udaljila od nje tako šta sam se makla korak naprid. Iste sekunde čovik isprid mene se okrene i drekne:
"Gospođo, držite razmak!"
Ja od zaprepaštenosti odskočim dva koraka nazad i skoro srušim onu bidnu ženu koja, u straju da je ne zgnječim, isto napravi dva koraka nazad na nekog didu koji isto odskoči unazad i tako je došlo do lančane situacije u kojoj su najedanput svi vikali – na mene. Da "vrag me odnija nepristojnu" i da su "najgori takvi ka ja šta ne drže razmak" i da bi me tribalo kaznit i zatvorit. Kad sam napokon došla na red, cura na kasi mi je rekla ozbiljno:
"Znam da vam nije lako, ali ne možete tako. Kako je nama šta cilo radno vrime moramo nosit masku? A nekima je teško držat razmak u redu, pet minuta! Ccc..."
Dok mi je ona držala lekciju, cili oni red ljudi je gleda u mene prijekorno i jedva sam čekala pobić odatle. Utrpala sam stvari u boršu i sva priznojena izletila vanka. Hodala sam tako poprilično potresena šta su me izvikali i napali ni krivu ni dužnu kad mi do zbunjenih ušiju opet doleti dreka:
"A vidi ove! Nosi masku i kad izađe iz dućana! Hahaha koja redikulica! Takvi su najgori, paničari! Zbog takvih ka šta si ti su nas sve i zatvorili!"
Tribalo mi je par sekunda da uopće shvatim da to opet neko viče na mene. Pa još dodatnih par sekunda da shvatim zašto neko opet viče na mene. Asti! U onoj panici od situacije u dućanu sam zaboravila skinit masku. Inače je jedva čekam skinit, ma isti čas je strgnem kad izađem, ali k vragu, zaboravila sam, je l' me triba sad ubit zbog toga? Okrenila sam se prema grupici koja mi se rugala s namjerom da im lipo i smireno objasnim da i ja mrzim maske i da ih nosim samo u dućanu:
"Slušajte, ja inače..."
"Ma nemoj ti nama pametovat! Znamo mi takve! Poslušnici! Je l' i spavaš s tom brnjicom, a?!"
Ušetala bez maske, jer za nju ne važe pravila, a?
Na to su se svi uvatili smijat a ja sam se opet priznojila od neugode i ubrzala korak, strgnila glupu masku i uletila u pekaru kupit krafne i kilo kruva. Majko moja dobro sam ih se riješila. Taman sam otvorila usta da ću reć dobar dan kad prodavačica uperi prst u mene:
"Evo je! Još jedna! Ušetala bez maske, jer za nju ne važe pravila, a? Takvi su mi najdraži! Zbog takvih nam i je vako kako je, zbog takvih i imamo toliko zaraženih!"
Ukopala sam se na mistu pokušavajuć shvatit zašto sad i ova viče na mene, onda san povezala, brzo navukla masku i počela objašnjavat:
"Ma, ja vam inače..."
"Nemojte vi meni ovdi pametovat! Dosta je meni takvih cili dan! Vi antimaskeri mislite da ste najpametniji! Šta vam triba??"
Od straja i šoka sam promucala:
"Ovaj, dva štrudela."
"Od čega?!"
"Od..."
I tako sam nakon par minuta izašla iz pekare sa dva štrudela od višnje umisto sa kruvom i krafnama. Satrana od tolike dreke po meni umorno sam krenila put doma. I sve tako nogu prid nogu, mozgala sam kakva su teška vrimena došla. Svi su ljudi postali agresivni, jedva čekaju da im neko stane na žulj pa da na njega prospu sve frustracije i bis. Ne mogu to razumit, ja se nikad ne istresam na ljude tako iz čista mira.
E pa, nećete...
U to prolazim kraj grupice ljudi, gledaju u mene i vidim, spremaju mi se obratit. Panično se počnem pitat di sam, jesam li unutra ili sam vabnka, imam li masku ili nemam, tribam li je imat ili ne tribam, rukom krenem prema licu i shvatim da – imam masku. A vanka sam. E pa, nećete, pomislila sam, stala isprid te ekipe i dreknila:
"Šta je?! Šta buljite? Je, iman masku, nosim je i vanka, i šta se to vas briga? Ako me volja, nosit ću je i kad prođe pandemija! Ma, nosit ću je do kraja života! Nosit ću je i liti kad se budem kupala u moru! I kad spavam! Jel jasno?!
"Ali gospođo, mi smo samo tili..."
"Nemojte vi meni ali gospođo! Takvi ka vi šta maltretiraju druge ljude iz čista mira su mi najgori! Zbog takvih nam i je tako kako nam je!"
"Ali, mi nismo ništ..."
"Nemate vi meni ništa govorit! Moja je stvar di ću ja nosit masku! To je moje ustavno pravo! A kad uđem u dućan, e pa tad je neću nosit! I neću držat razmak! Eto vam! Pa me prijavite slobodno! A vanka ću je nosit! Dvi, dvi ću stavit na nos! Ha!"
Prije nego šta su ovi uspili više išta reć, ponosno sam krenila svojim putem. Ali očito bandi nije bilo dosta jer sam iza leđa čula povik:
"Gospođo!"
Okrenila sam se ka furija, sivajući očima.
"Šta?!"
Čovik je uperija prst prema podu, dva metra od mista di sam stajala i reka:
"Tili smo vam reć da vam je ispa novčanik iz borše."
