Uzbrdice Okruga Gornjeg
Kad san tek počela vozit, noćna mora mi je bila jedna uzbrdica u mom mistu. Bila je tako oštra da su po njoj čak i pješaci klizili unazad. Moj najveći strah kao vozača početnika je bija da ću se zateć u koloni na toj uzbrdici i da ću morat na vagu krenit naprid i da ću se pripast i da će mi svi trubit i beštimat i da vaga neće uspit i da ću se zabit u auto iza mene. Tako je i bilo - jednog dana san se zatekla baš u takvoj situaciji pa sam vjerno slijedila scenarij iz moje noćne more. Pripala san se, ukopala na mistu, svi su trubili i derali se a ja nisan ni u crnom ludilu tila pokušat s vagom, a bome ni sa ručnom, bilo je prekasno za išta, zablokirala san, oči su mi se napunile suzama i želila san umrit a po svemu je bilo izgledno da će mi vozači iza mene tu želju i ispunit. Ukratko, na cesti je nasta opći kaos, kad je iz suprotnog smjera naiša ogromni kamion. Šofer je izbacija glavu kroz prozor, osmotrija situaciju, povuka ručnu (kako onolicki predmet ka šta je ručna može na gigantskoj nizbrdici držat onoliki kamijon?), izaša, krenija prema meni, sav živčan i crven i istetoviran. To je to, pomislila san, saće me zgrabit sa onin ručerdama i zadavit a prije toga će narafski reć sve ono u vezi matere i da ko mi je da volan u ruke. Utonila san u sjedalo i zatvorila oči, ne volin gledat smrti u oči, to je skroz precijenjeno, a onda je reka:"Makni se!"
Di da se maknen jadna ti san, da se ja mogu maknit ne bi ni imali problem jel, kad on rukom nervozno pokaže da se maknen na suvozačevo misto. Aha, ubit će me na suvozačevom, ne zaslužujen umrit ka vozač, ok, makla san se i odlučila kraj sačekat dostojamstveno, kad on otvori vrata, sidne, ubaci u brzinu, krene, izvuče auto na vrh uzbrdice, parkira sa strane, izađe, uvuče se opet s glavom unutra, pogleda me drito u oči i kaže:
"Jebainpas mater, ka da nikad nisu bili friški! Aj sad, polako i sritno."
Izvuče glavu i krene prema svom kamionu, tamo su mu trubili oni iza njega, on zastane, drekne "ŠTA JE?!?'", ovi prestanu trubit, ja stojin nako zableušeno i mislin se je li primjereno da ga sad pitan bi li me možda malo oženija kad iskrca oni teret, ali već je bija otiša, možda su ostali vozači u pravu, stvarno bi tribala bit malo brža, mogla san sad s njim lipo putovat po svitu i zajedno bi ostarili i spašavali friške po cesti i sve.
Kad san došla doma, muž, sad već bivši narafski, u braku san se snalazila isto ka i na cesti, da
"Di si ti više?"
Ja dignen glavu, pogledan ga mrko i dreknen:
"Šta je?!?"
Bogami, umuka.
