Zaustavila me jučer susida u portunu. Ja njoj „Dobro jutro“ a ona meni, vidno potresena:
- Ma jeste vidili susida onu krađu! Nečuveno! Ne-ču-ve-no!
Zatečeno san po glavi prebirala imena ali nikako se sitit kojeg političara je sad uvatilo na djelu. Nisan stigla progovorit, a ona će opet, sve tresuć se od bijesa:
- Tome triba stat na kraj! Ne smimo više trpit da nas na zdrave oči kradu, varaju i lažu!
- Slažen se, susida – odgovorin ja, pomalo razgaljena tim građanskim buntom.
Napokon, pomislila san. Napokon je ovi narod progleda kad se i moja, dosad poslovično apatična i nezainteresirana susida ovako raspištoljila. Još samo da doznan o kome priča. Jel neko iz hadezeja, ili esdepeja ili neki mostovac ili neka faca iz onog domovinskog trzaja, pardon, pokreta, neko iz sporta, iz gospodarske komore...?
- I znate šta je najgore susida? – nastavi ona.
Tila san reć da znan, svako ko živi u Hrvatskoj zna šta je najgore. Ali san se pravila da ne znan:
- Šta?
- Ovako to traje godinama! Te krađe i prevare, ta nepravda, mi to godinama trpimo od njih!
Zamalo san joj još jedan put rekla „Dobro jutro“.
- Istina – složila san se. Susida je lamatala rukama, samo šta joj pina od bisa nije izbila na usta. Užgala se ka Hasanbegović kad mu spomeneš Možemo! – Nego, o kome se sad radi? Koga su uvatili?
Pogledala me zapanjeno.
- Kako to mislite o kome se radi? Pa o svima njima tamo! Svi su oni lopovi!
- Pa dobro, nisu baš svi. Ima ih i poštenih – odvratin ja razumno.
- Poštenih?! Hahahahahahahhaha ne budite naivni susida! Svi su isti, lipo van govorin!
Svi samo gledaju svoje interese i guraju samo svoje! Nije bitno ko je dobar, nego samo ko je njihov!
Sa ovin se nisan mogla ne složit, pa san joj rekla:
- U pravu ste, nažalost. Tribali bi se mi ka narod napokon dignit na noge i zaustavit njihov zulum.
- Tako je! Ne smimo više mirno gledat kako nas kradu! – uzvikne susida srčano – A osim toga, ovaj put je cili svit vidija tu krađu i svi su uz nas!
E ovo me baš iznenadilo, koliko ja znan svit se uglavnom ne petlja u naše unutarnje stvari. U stvari, jedini svit koji sudjeluje u našim šporkim pričama je Bosna – hrvatska država nekog političara, ili menađera ili kontroverznog poduzetnika uvati na djelu, digne se optužnica, rečeni optuženik digne sidro i izvede hitnu evakuaciju u Bosnu. Ne pribaci se odma, naravno.
Prvo malo proba sa tvrdnjom da se radi o političkom progonu, šta ponekad i upali, a ako ne upali, dotični se sam ispali priko grane. Onda dva, tri miseca svi pričaju o tome kako sve lopužine umisto u zatvoru završe u Bosni, a nakon još dva, tri miseca niko se više i ne sića ko je šta napravija i di je ko pobiga. More bit da nisan baš pažljivo pratila najnovija događanja u zadnje vrime.
- A slušajte, neće se ništa prominit dok oni šta vode državu nešto ne poduzmu. Znate i sami da riba smrdi od glave – rekla san joj.
- Susida, vi očito niste u toku – otpovrne ona – Pa vidite da su napokon reagirali sa vrha! I premijer i pridcidnik su se složili!
Pogledala san je zabezeknuto.
- Ma dajte susida, premijer i pridcidnik se nikad u ničemu nisu složili, šta van je? To je isto ka da rečete da su se složili Hamas i Izrael! Doduše, Hamas i Izrael će se kad tad izmirit, ali ova dvojica neće nikada.
- Ajme meni s vama! – coknila je iživcirano – Ovaj put su složni! I fala ti bože, jer ovako dalje ne može. Njih dvojica se možda nako malo svađaju oko gluposti, ali kad su stvarni interesi zemlje i nas Hrvata u pitanju, ka braća su. Svaka in dala! Takav smo van mi narod susida moja draga, frkćemo jedni na druge, vriđamo se i pljucamo, ali kad triba, kad je stvarno važno, e onda smo svi ujedinjeni, ka i za vrime Domovinskog rata! I kako smo pobijedili u Domovinskom, tako ćemo i sada!
Ova količina revolucionarnog entuzijazma me do kraja zatekla. Malo me i dirnilo, ugrijalo mi napaćenu dušu. Ne znan kako mi je promaklo, ali izgleda da se u Hrvatskoj napokon nešto minja na bolje.
Narod se osvistija, probudija, digli smo se na noge, potaracat ćemo sve hulje i lopove, riješit se korupcije, krađe, laži i prevara, neće više bit siromašnih, neće više niko kopat po kontejnerima, neće bit deložacija, svi će ljudi živit sretni, junajt junajt jurop. Ganuta do krajnjih granica, drhtavin glason san rekla:
- Susida, fala van šta ste mi sve ovo prinili, i fala ti bože da smo se pokrenili.
Ona me pogledala sa žarom i ponosom u očima:
- Nema na čemu susida. Sad kad je krenilo, više nas ništa neće zaustavit. Ništa! Lopovima i prevarantima je odzvonilo!
- Nadan se, stvarno se nadan, susida...
- Lipo van govorin. Gotovi su, vrime in otkucava.
- Otkucava, kažete? Iz vaših usta u božje uši.
- Tako je! Otkucava! TIK TOK TIK TOK...!
