Uvik san drža da u životu triba radit ono šta voliš i da je to velika životna srića. Da ideš na posal, a zapravo nemaš taj osjećaj. Ljubav prođe, prođu đite i tirade, dica odrastu, i ostane ti na kraju posa. Ljubav prema njemu. Uvik san recimo drža da moraš volit i misto u kojen živiš. Da moraš bit zaljubljen u svaki njegov kantun, pa san ja tu jubav prema svon Splitu mirija priko posla.
Pravi posa za mene recimo, kad dođen sa posla, je pisat o mome gradu. Posa je sam po sebi tako posta i neka moja "šigureca" te rečene ljubavi, a evo i zašto. Kroz godine, pošto san odrasta u njemu, ja san uvik njegove ljude, one male i obične, volija čut. Bilo mi je uvik drago priko šanka osjetit puls svog grada kroz te male, a opet posebne ljude i njihove posle koje obavljadu. Samo na prvi pogled reklo bi se obične, ali kad malo dublje zagrebete u rečeni posal, bit će van jasnije koliko znači i pridonosi, ali i koliko govori o gradu i njegovin prominama kroz vrime.
Da se grad prominija to se vidi i to se ćuti na svakon koraku. Kad su nam zatvorili štekate grad se utiša. Uvuka u sebe. Je da se kava pije "sa nogu" ali nije to to. I pari mi se da, od kad su zatvorili bufete, kavane i terase kafića da niko u gradu ništa ne radi. Biće da smo svi konobari, oli kuvari, pa čekamo da nas Stožer otvori pa da opet grad prodiše. Kako više nema maranguna, batelanata, bravara, grad se sveja na one koji rade po državnin firmama i one koji konobare.
Grubo vrime
Grubo je neko vrime došlo. Najviše za te lipe i šesne posle u Split koji su nestali zauvik. Pa san se zainteresira šta je sa najstarijin poslon u gradu, a govore i na svitu? Šta se događa sa njin u ova gruba vrimena pandemije.
Taj posal meni je strašno zanimljiv kroz vrime i isto je posta podložan pandemiji. Pati. Moderan grad, kakav je Split, sa modernin sadržajima, triba imat i moderne kurbe. Onaj moj stari ima je Maru Žebon. Jednu i jedinu koja bi znala "odradit" cile flote brodi šta bi došle u Split. Ovaj danas, moderni posa kurbe, ima nove nade i talente. U ton poslu koji je grub i težak, koji ako ćemo pravo i nije posa, a je, koji ima stalne teatre i tržište, svoje tajne i oglase, svoje škuribande i svitla nove, moderne rive, more se dobro zaradit. Posebno liti. Ja san recimo uvik oti posa veza za Đardin. Krajen osandeseti u Đardinu su stolovale noćne dame koje nisu bile iz Splita i bilo ih je lako pripoznat. Znalo se di in je ured i di ih moreš trefit u radno vrime, ali i poza posla. Bile su neugledne i jeftine, puno se lipo moglo s njima navigat i bile su otvorene za sve potražnje i sve kombinacije. No vrime i nesritni rat odnija je te dame mog odrastanja u zaborav, a moj grad kako san rasta dobija je nove kolure, nove sadržaje i nove kurbe. Kurbe je moj grad uglavnon uvozija. Iz susidstva. U ovi trideset godina i to se prominilo. Dođu istina liti iz svih krajeva cure da štagod zarade, ali ove naše su preuzele primat i tržište koje se od kako je korona pandemije priselilo on – line. Lipo nazoveš broj i dogovoriš masažu.
Tako se sad to moderno zove. Više nema Đardina, ali ima po Splitu na svakon koraku – salona za masažu.
Moj posal vezan je za noć, a noć je u Split jedna aktivna i žustra kadena događaja. Splet okolnosto, ljudi i njihovih sudbina. Sa one strane šanka čuješ svašta i šta bi triba i šta ne bi triba. Tako san čuja kako cura za koju nikad ne bi reka da se bavi takvin poslon dogovara masaže pa san je nazva i pita jerbo mi triba masaža. Razgovor je teka ležerno ka da razgovaramo o promini ulja u motoru u mehaničara ili pregledu u zubara.
Nema potpora za najstariji zanat
Sve funkcionira priko malog obrta kojin se nudi usluga. Obrt ima svoju vizitku, a direktorica moran priznat vitku liniju i sve potribne atribute. Čovik bi se zakleja da je poslovna žena i kad saznate čin se bavi sam sebi razbiješ stereotipe na koje si navika. Ali ne ide sve baš glatko ni u ton poslu od kad je ove nesritne korone. Direktorica mi se jada jerbo konobare i kuvare država čuva i daje in potpore, a ona svoju kad vidi. Još joj niko nije uplatija ništa, a posa pati. Iako drži sve higijenske standarde i dezificijense.
- Znači nema kod tebe korone? Da se čovik more zarazit?
- Zarazit? Jesi ti lud? U mene ti je maska obavezna doli, a ako oćeš moreš je nosit i gori. Meni ne smeta.
Jedva čeka sezonu i da posa krene. Svi su ka zapete puške u Split. Očekuje se turistički boom jer se svit počeja cijepit leva – leva. Jada mi se kako liti ima najveću konkurenciju.
- Došle su balavice i ima ih u jatima. Lipe tatine curice vatadu strance i odvode ih pa posli u trgovačke centre di se kupuje roba. Ima slučajeva da se tako i dogovori posa. Kompenzira, pa svoje pulene odvedu direktno u garažu trgovačkog centra, obave posal, a mušterija kasnije provuče karticu u prvu butigu.
- Ajde? - čudin se i ne mogu virovat. - To se u moje vrime nije radilo, bila bi to velika sramota, a šta kažu prijateljice? - E to i je najluđe. One su ponosne na ovu svoju, šta je samosvjesna. Šta vrti pare. Sve se drži u tajnosti, a ni momci nemaju ništa protiv. To ti je ta nova generacija, samo materijalno ma biž ća!
- A ti? Pitan je u čudu. - Kako podneseš konkurenciju?
- Tiran ih ća od moji gostiju. Ma i neman problem jer su moji stariji, odma i snimiš i dogovoriš sve.
- A reci mi popust daješ kome?
- Kakav popust?
- Pa šta ja znan, na količinu, na branitelje?
- Kakve branitelje?
- Pa nije vrag da našin braniteljima ne bi dala na popust?
- Nema popusta nikome, jesi ti lud?
- A šta ako je Srbin?
- Bude bome i njih.
- Onda su tebi svi isti.
- Jel ti to mene zajebavaš?
- Malo, ne jidi se.
Tako smo se rastali. Otišla je u svoju kancelariju, ka prava direktorica da je pripremi za otvaranje koje je najavljeno prvoga. Ljudi su na rubu, i ako se ne otvore baren terase bit će vraga. U Splitu je mirno, a pari mi se da vrije ka u kotlu. Zato dragi moji, ako van je svega dosta, i ako ste na rubu sa živcima, vi lipo na masažu. Čekaju vas svi higijenski standardi i nema šanse da dobijete koronu.
Za sve drugo, masku stavite doli.
