Detinjstvo je onaj period koji nas sprema da postanemo ljudi. Ipak taj system ne uspeva baš uvek, pa su mnogi od nas mnogo veći ljudi dok se spremaju da to postanu. Prve ljubavi, trojke I petice, drugarstva, prepisivanja, ukori i rođendani postanu veliki deo onoga što danas jesmo – i to uglavnom najlepši deo. Ipak, u dečijim igrama ponekada se kriju kvarni delovi odraslih nas i nekada baš u tim veselim igrama naučimo najveće istine u životu.
Između dve vatre
Igrica omiljena među debelim profesorima fizičkog, jer oni za to vreme jedu kroasane iz obližnje kafeterije. Poenta igra je da pogodiš nekoga iz suparničkog tima. Mnogi od nas su pri ovoj igrici dobili i modrice, retki i potres mozga. Ipak, onda kada ispadneš uglavnom ništa ne gubiš. Samo imaš više vremena da se oporaviš za sledeći čas. Ponekad se ljudi ubede da je poenta udariti nekog drugog. Ustvari, koliko god ljudi da pogodoš, to samo znači da se i dalje gađate a niko ništa nije dobio, osim fiktivnog boda. Oni koji ispadnu sede na klupi sa ostalim "nesposobnima" i stvaraju drugarstva koja će vrlo verovatno trajati duže od nekog bezveznog "boda".
Janine banjine
Vrlo kompleksna igra. Izgubiš u papir kamen makaze i onda se natrtiš dok te ostala deca, uglavnom ona teža, preskaču kao da si kozlić. Još od prvog igranja upamtiš da zbog najveće gluposti moraš da se natrtiš dok te konji preskaču – a uvek imaš i izbor da kažeš "Ja neću da se igram i mrš iz mog peska". Možda privremeno izgubiš drugare, ali na duže strane sačuvaš dupe.
Vijača
Kada niko neće da se igra uzmeš vijaču i preskačeš. Brojiš do 10, 50, 100... a uvek sve isto. Ništa se ne menja a ti preskačeš kao magarac. Glumiš Sizifa i onda shvatiš da ta igra nema poentu, baciš vijaču i odeš. Ipak, kada odrastemo - na mnogim životnim poljima i dalje preskačemo vijaču.
Aračkinje baračkinje
Dve poveće grupe klinaca se uhvate za ruku (potrudiš se da to bude tvoja simpatija) i onda se Aračkinje dogovore koga će iz druge grupe da zovu da da "probije lanac". Ako probiješ, vodiš nekog, ako ne probiješ ostaješ u njihovom timu. Aračkinje baračkinje, koga ćete? Tada shvatiš da i nije važno u kom si timu, jer uvek radite isto. Ili ne naučiš, pa odeš vojsku.
Igre po bajkama
Igrali smo se Pepeljuge, Snežane, Rapunzalo, Crvenkape... I još tada bi trebalo da shvatiš da je jedna Pepeljuga i da ti ne možeš da budeš ona svaki put – ponekad si sasvim sporedan lik i to je u redu. Dve moje drugarice su, doduše, volele da budu Zle sestre i da maltretiraju Pepeljugu, ali o tome neki drugi put.
Čoveče, ne ljuti se
Ovoga se svi sećaju. Bacaš kockicu i nadaš se šestici da bi prvi "skućio" svoje pione. I ma koliko naprezao mozak, ponekada se stvari svode na čistu sreću, (ponekad i varanje) i ne možeš uvek da pobediš. I onda kada izgubiš, treba samo da se Čoveče, ne ljutiš i da čestitaš pobedu. Sačekaš sledeću partiju i to je to. Počnete da igrate masnih fota , pa pređete na drugačije korišćenje flaše – i za čas odrastete. Na žalost, iako uvek odrastemo, vrlo retko odrastemo u ljude pa celog života igramo "Između dve vatre", umesto da uzmemo Lego kocike i izgradimo neki šareniji svet.
