Kada ste se poslednji put iznenadili u Beogradu a da to iskustvo nije bilo neprijatno ili da nije vezano za otvaranje Kinder jaja u petoj ili šestoj godini života? Koliko nam grad u kome živimo danas uopšte dopušta i daje pravo na nadu da nešto neočekivano (čitaj lepo) može da nam se dogodi? Pitanje koje tera na duboke uzdahe sve nas koji smo ostali da se borimo sa predvidljivošću dok se mnoštvo naših nekadašnjih sugrađana za iznenađenje odavno bori negde drugde, širom Evrope i sveta. Naravno fokus priče je na ljudima, jer smo odavno prestali da se nadamo da nas oko 3 ujutru pospane iz izlaska u liftu neće dočekati sveže ispljuvane šlajmare, da ćemo se iznureni upalom grla teturati u sveže okrečenim bolničkim hodnicima ili se romantično šetati uz obale reka lišeni pogleda na deponije tetrapaka i plastičnih flaša koje se uz istu gomilaju. Ljude još uvek iščekujemo i nadamo im se, to nam tranzicija još uvek nije oduzela. Nekada vrlo površni leksikon bi danas predstavljao sveti gral ad hok analize potencijalnih poznanika. Tužno. Da, pričam o rak rani svih kreativnih, samosvesnih i entuzijazmu sklonih ljudi - klišeu. Šta ko sluša, gde izlazi, šta kupuje, dovode nas neizbežno do onoga što smo nekako očekivali ili već znali. A šta tačno znamo i da li je sve zaista postalo toliko prozaično i kroz socijalni status odredjeno? Kroz krpe koje nosimo, prevozna sredstva kojim se vozimo, kese koje vučemo sa sobom i njihove verne etikete koje ih krase. Sve se više čini da jeste, a na žalost svih nas koji volimo iznenađenja, možda usled sistemskog dopinga američkim idealističkim filmovima kroz godine koje su za nama. Momentima gde vas neko obara s nogu.
Iznenađenja za kojima ljudi danas čeznu su isključivo vezana za ljude. Niko ovde ne očekuje da Beograd bude ulickan kao Stockholm, da iza ugla bljesne Jimmy Choo radnja kao u Milanu, da imamo privilegiju da gledamo Goju i Velaskesa poput Madridjana u Pradu,ali šta je sa ljudima,srećemo li ih i da li nas iznenađuju? Mnogi su odustali i ne nadaju se. Reći će da je sve već predodređeno, da je sve ‘estrada ili socijala’. Da nema štikli od 12 cm na indie ili jazz koncertu ili da ne postoji šansa da vam na nekom od lokalnih popularnih mesta za izlaske neko citira Šopenhauera ili Ničea.
Da ne postoji šansa da klinka koju vidite na ulici od preko 175cm nije manekenka koju je mama sa 11 meseci upisala u školu mladih manekena ne bi li već sa 6 godina nosila Balenciagu. Postoji li šansa da baja u džipu nije suptilan kao Marković Palma, da ne nosi roze košulju sa flekom od karpaća zadobijenu u Fridi uparenu sa lakiranim belim kaišem?
Preskočiću odgovor odlučno odbijajući da preuzmem epitet pesimiste. Šta nam se nudi a šta sami možemo da biramo, kada i gde? Da li je moguće da se grad utotalio grupišući se u dva tabora? Samodovoljni ‘alternativci’ u čiji krug se ulazi teže nego u Fort Knox ili veseli ‘seljaci’ koji se grupišu po kvantitetu dvoseda po separeima ili Louis Carton torbicama.
Jedni ubeđeni u svoju urbanost i izuzetnost zbog par pročitanih knjiga ili slušanja pesama koje nemaju više od 450 pogleda na You Tube-u, drugi sigurni u svoju ekskluzivnost ‘osvojenu’ pustošenjem outleta između Verone i Milana ili flašom Moeta na stolu nafilovanom salvetama spremnim za katapultiranje.
U gradu u kome imamo Zvezdu i Partizan, DS i SNS, rusofile i amerikanofile, one za EU i one protiv, ova podela se nakako nametnula kao prirodna. O njoj se najmanje priča od svih navedenih ali je daleko najpogubnija, dnevno najakutnija. Molim četvrtu kartu za Hollywood uzviknuće mnogi od vas aludirajući na film s početka devedesetih koji kao da futuristička skica vremena u kome živimo danas. Ljudi u ovom gradu će vam svoje neizlaženje opravdati upravo ovim oskudnim izborom u kome nema sredine.
Verujete li da nije sve onako kako izgleda,verujete li u iznenađenje? Nekada grad koji je bio Meka bivše Jugoslavije, simbol raznolikosti i svojevrsni melting pot Balkana, postao je jedna velika njiva isparcelisana zatvorenim krugovima u kojima unapred znate sve. Ko, kako, zašto, sa čime, na čemu, jedna velika otvorena knjiga. I ukoliko se niste pronašli ni u jednoj parceli možete samo da ostanete kod kuće.
Za te neparcelisane u najvećoj meri je i sam ovaj tekst. Za sve kvalitetne ljude koji su odustali, koji su prestali da veruju i da se bore a takvih nas puno, uveren sam. Oni koji su sa indignacijom pobegli od kiča, malograđanstine, nevaspitanja u neke svoje mikro svetove.
Otkud sada nadolazeći optimizam na kraju teksta pišče ovih redova zapitaće se verovatno mnogi ili će možda pomisliti da sam video momka u šuškavcu sa Freestylera u Platou kako traži monografiju Žorž Braka ili devojke sa istorije umetnosti kako sebi daju oduška uz Dženana Lončarevića. Ne, niti je u tome poenta. Poenta je da i dalje veruješ, da budes na mapi a ne da te traže us pomoc gps-a zatvorenog kod kuće, ma koliko da si sit razočarenja, često potpuno opravdanog.
Da ne odustaješ. Jer premalo je iznenađenja a svako od nas je jedno, prijatno ili neprijatno. Izlazi, živi, veruj i nadaj se. Nadasve se bori, bori za svoju, za našu parcelu.
Daj nekome šansu da ti se nada na nekom polu spratu u zaglavljenom liftu, u kutku neke diskoteke ili čitaonice, parku, ćosku, knjižari…. Čak i na mestima koje nisu tvoje ‘prirodno stanište’. Sada shvatate zašto nisam želeo da preuzmem ulogu pesimiste….jer verujem u iznenađenja. Budi i ti jedno, trebaš nam. Pavle Jakšić, diplomirani politikolog i jako dobar frajer, sin uglednog novinara Boška Jakšića. (trojka.rs)
