Iako je među prvima napustio kuću "Velikog brata", gej aktivista Boban Stojanović je svakako ostao upamćen po lepim stvarima. Pre svega, po komunikativnosti i korektnosti koju je u kući retko ko osim njega pokazivao, zatim i kao neko ko se na dostojanstven način nosio sa "prozivkama" Maje Nikolić koja nije birala žrtvu, a onda i kao neko ko je prvi pružio ruku Vendi, kada je ona, naknadno, ušla u kuću.
Najveći utisak od svega je na publiku, čini nam se, ostavila njegova priča o odnosu sa roditeljima. Iako je muškarac, Boban prilikom razgovora sa "Velikim bratom", tokom kojeg je otkrio da nije u najboljim odnosima sa majkom, nije krio suze i govoreći iskreno o svemu, verovatno nije ni slutio da je osvojio čitavu naciju.
Sa Bobanom smo porazgovarali o njegovom boravku u kući, ostalim ukućanima, pa i roditeljima, o tome kako je to biti gej u Srbiji i evo šta je on ekskluzivno za Trojku rekao:
Trojka: Kako si odlučio da uđeš u kuću „Velikog brata“, odnosno šta je presudilo da pristaneš na to?
Boban: Moj osnovni motiv je bila aktivistička pobuda, odnosno da pokušam da predstavim nekoga ko ima sasvim normalne potrebe i navike kao i svi drugi ljudi. Naravno, nikada nisam ušao da bih bio reprezent svih, jer je to nemoguće, tako da ako se nekome nije dopalo kako sam se ja u kući ponašao, to je prosto tako.
Svi gej ljudi su različiti kao pojedinci, kao i strejt ljudi, ali ono što je, takođe, bio motiv jeste da malo isprobam i sebe, da vidim da li mogu i koliko mogu, a pomislio sam i da mi se možda više nikada neće pružiti prilika da učestvujem u nekom rijalitiju, a sa druge strane smatrao sam da je to jako dobar prostor da mogu da kažem neke stvari, u onom aktivističkom smislu, ali sam vrlo brzo po ulasku u kuću shvatio da to nije prostor gde treba pamfletirati, edukovati kao da si na radionici, itd. i onda sam sve pustio da jednostavno ide kako je išlo i nadao sam se nekom pozitivnom rezultatu, a taj rezultat je zapravo i došao za tri nedelje, s obzirom na to da sam na ulasku u kuću, od strane publike, bio dočekan vrlo neprijatno, da bi po izlasku situacija bila potpuno drugačija.
Mi u kući naravno nismo imali uvid u to šta se o nama priča i piše, tako da mi je bilo vrlo zanimljivo da po izlasku čitam tekstove o sebi, a to kako sam se ja predstavio je naišlo na vrlo pozitivne reakcije i to ne samo u virtuelnom prostoru, već gde god da odem, da li sam na ulici, u banci, u prodavnici, svi su nekako super pozitivni i to me baš raduje.
Trojka: Koliko je teško biti homoseksualac u Srbiji, kako si odlučio da se javno deklarišeš i kako se sada nosiš sa tom svojom odlukom?
Boban: Moj smisao, ako je to prava reč, u životu je da svako od nas, a samim tim i ja u svakom trenutku 100% budem svoj. Postoje različiti izbori. Ja imam gej prijatelje koji smatraju da o tome ne treba da govore javno, iako recimo žive sa dečkom i super im je, ili smatraju da ne treba da ga vode na Novogodišnje žurke u svojoj firmi, ili da ne treba da drže njegovu sliku, itd. Meni to nikada nije bila ideja, ja sam nekako od malena, na različite načine, doživljavao provokacije. Ja nisam bio ni neobičan, ni feminizirani dečak, niti je na meni nešto bilo upadljivo da bi bilo koga provociralo, ali je neka unutrašnja različitost provocirala neku stariju decu.
Uvek sam se pitao šta ja to radim, prilično sam ćutljiv, povučen, kada treba komunikativan i uvek uz onu decu koja su imala slabije ocene, ili koja su bila siromašnija. Kada niko nije hteo sa njima, ja sam hteo. Imao sam drugaricu koja je bila siromašna i ja sam se, zajedno sa još jednom drugaricom, družio sa njom, kako ona ne bi bila isključena u potpunosti. Odlazili smo kod nje kući, govorili joj kako ima lepe stvari. To je sve bilo na jednom vrlo naivnom nivou, daleko od toga da je bila u pitanju neka manipulacija, jer ti sa 7,8, 9, 10 godina to ne umeš, već samo želiš da se to dete oseća podjednako važno. Meni je to uvek bila nekako intimna potreba, a onda sam primetio da će se ponašati još gore ako se družim sa nekim ko isto nije prihvaćen. I meni je to osećanje nepravde, da je ta devojčica super i kao drugarica i kao učenica, a da je deca ne vole samo zato što je siromašna i da je se stide, meni je to bilo potpuno neprihvatljivo. Onda sam sazrevajući kao osoba i kroz aktivizam postavio sebi pitanje: Da li sam ja dovoljno ja i da li ja mogu da se zalažem za ljudska prava uopšteno, a da javnost kojoj se obraćam ne zna ko sam ja?
Ja sada prvi put doživljavam da me roditelji sa decom zaustavljaju na ulici i da me upoznaju sa svojom decom. Meni je to divno, pogotovo zato što postoji jedna odbojnost da neko ko je gej bude u kontaktu sa decom, ali ja sam uvek verovao da mogu mnogo više da ponudim od onoga što ljudi vide na prvu loptu, ali da se vratim na tvoje pitanje, smatram da bi ljudi jednostavno po tom pitanju trebalo da budu iskreni, jer je tada mnogo lakše. Jer, bez obzira na to što javno deklarisanje sa sobom nosi i lepe i ružne stvari, ja sam to prihvatio kao deo posla.
Trojka: Pretpostavljam da si, pre nego što si odlučio da se javno deklarišeš kao homoseksualac, dobro razmislio o posledicama tog čina i o tome šta to sve sa sobom donosi, odnosno odnosi. Da li si izgubio više nego što si mislio da ćeš izgubiti?
Boban: Odlično pitanje. To je teška životna odluka, ali ja sam to postavio na sledeći način: ono što mogu da izgubim su neki ljudi oko mene, ali ako te neke ljude izgubim samo zato što sam gej, onda mi oni nisu ni potrebni. To je bila vrlo teška i komplikovana odluka za doneti, ali smatram da je bila fer, jer ako neko ne može da se viđa i druži sa mnom i ako će me se stideti samo zato što sam ja sad „od jedanput“ gej, ona mi ti ljudi nisu ni potrebni, niti su mi pravi prijatelji, kolege, saradnici, itd. Ono što sam znao da ću dobiti to je stepen slobode i to je vrlo važno.
Koliko god da se ja nekad uplašim kada mi neko na ulici dobaci: „Pederčino“, mislim da je mnogo gore živeti u svakodnevnom strahu da se to ne sazna. Ta sloboda koju sam dobio je definitivno nešto najvrednije, a sve to što možda na trenutak pomislim da sam izgubio, a da mi je važno, mislim da može da se vrati. Tako da ako me neko ostavi zbog toga, mislim da sam na jednu osobu koja mi je okrenula leđa, dobio tri savršeno divne osobe koje su mi prišle, jer kad si u tako nekoj poziciji onda ti prilaze ljudi kojima si zaista važan i to je dobra stvar.
Trojka: Kakav je sada odnos prema gej populaciji? Da li postoji neki pomak?
Boban: Mislim da je onaj Prajd koji se desio 2001. godine, a koji je bio prilično krvav i nasilan, otvorio neku priču u javnosti i da se tog trenutka taj kamen nekako pokrenuo. Ako pogledamo neke zemlje u okruženju, čisto da napravimo paralelu, u Albaniji to ne može da bude tema, u Makedoniji to ne može da bude tema, u Crnoj Gori to ne može ni da se otvori kao tema. Mi smo kao društvo ipak napravili pomak ka otvorenijem i boljem društvu. Deo zasluge za to nose organizacije, takođe i mediji u najširem smislu. Čitavi korpusi društva se bave tom temom i mislim da postoji ogromno otopljavanje ledene sante koja tu stoji. Pa i to što je jedan gej aktivista ušao u rijaliti pokazuje da to jeste tema, ili da ljudi žele nešto da saznaju o tebi. Takvi programi se ne prave tek tako. Neko dobro razmisli koji profil ljudi želi da pozove i mislim da korak po korak to ide ka nekom pomaku.
I kada pričamo o Prajdu, recimo, nakon Prajda 2011. imali smo jedan jedini prostor u kojem se odvijao taj Prajd week, a prošle godine smo imali gomilu prostora i puno gostiju, iako sama šetnja nije održana, ali čitava ta nedelja je bila puna događaja i puno ljudi je učestvovalo. To nekako pokazuje da se stvari polako ali sigurno menjaju.
Trojka: U svom profilu, koji smo gledali kada si ulazio u kuću „Velikog brata“ si rekao da si, kada te neko iznervira u stanju da budeš „prava zla, gej kučka“. Ne bih rekla da je to tako. Ti si u kući imao neprijatne scene sa Majom Nikolić, ali si vrlo dostojanstveno odreagovao. Nismo videli tu tvoju zlu stranu. Da li smatraš da si pogrešio i da je trebalo drugačije da reaguješ?
Boban: To je više bila šala, da bi profil bio zanimljiviji, a stvarno mislim da bilo koja reakcija na neku provokaciju, vređanje, ili nešto slično, treba da se provuče barem kroz jedan filter pre nego što se izgovori. Gomila ljudi, nevezano za Maju Nikolić i rijaliti, reaguje impulsivno. Ja sam sa njom proveo neko vreme i vrlo brzo sam uvideo kakva je ona ličnost. I dalje stojim iza toga da je ona jedna vrlo usamljena i tužna osoba i da je to kao što Maja Volk kaže: „Ako se neko brani kao ranjeni lav, onda treba misliti da je to ranjeni lav“. Jednostavno nisam imao srca da na bilo koji način upadam u dalji konflikt sa njom, a još manje da je svesno vređam. Kontigenti njenih vređanja su bili vrlo smešni i uvek sam se pozicionirao da, kao što inače radim, budem iznad situacije. I najviše mi je drago da je taj neki smireni pristup koji sam plasirao lepo prihvaćen od strane publike i na kraju, kada navikneš da ti se dešavaju mnogo gore stvari, Maja Nikolić je potpuno benigna. Dešavalo mi se da mi i na ulici kažu „Zaklaću te“, ili da me udare, ili šutnu. Dakle, kada to prođeš, onda moraš da praviš tu neku gradaciju između toga šta je manje, a šta više strašno. Meni su njene uvrede bile zabavne i ja sam se više stideo toga što ona govori zbog nje, a ne zbog mene. Mi ljudi smo nekada vrlo sebični u tome kada se tako branimo, a to što nas je napalo zapravo i nije tako veliko. Radeći i sa Romima i sa ženama nad kojima je vršeno nasilje i sa izbeglicama i sa decom po kolektivnim centrima, naučio sam da je poniženje vrlo kompleksna kategorija i da ja kao Boban nemam prava da se ljutim na nešto što mi kaže Maja Nikolić, ako znam da postoji neko ko je morao da napusti kuću i kome je ubijena cela porodica. Taj vid poniženja je nešto što je strašno, a ovo je samo deo jednog šoua. Maja Nikolić je zaista jedan poseban profil ličnosti. Kada mi je rekla da imam vaginu, ja sam joj odgovorio da ona tom izjavom više vređa sebe nego mene, s obzirom na to da i ona ima vaginu. Ona mi je na to rekla da njena i moja vagina nisu iste, a ja sam se nasmejao i rekao „Dobro“. Ona užasno iritira i ti od nje nemaš gde da se skloniš. Ona peva, ne prestaje i iritira do besvesti, a u tom svom ludilu mi je na kraju postala čak i simpatična.
Trojka: Reklo bi se da je jedina osoba u kući koje se Maja plaši i sa kojom ne sme da uđe u sukob – Vendi. Šta misliš da je razlog tome?
Boban: Mislim da Maja ima tu svest da je Vendi njoj dostojanstvena rivalka i ona se tu ne petlja. Svaka ima svoju publiku i one same sebi određuju mesto, a mislim da Maja i shvata da Vendi njoj nekada zapravo čini uslugu. One su vrlo komaptibilne i zajedno tom šou programu pružaju nešto jako zanimljivo. Pretpostavljam da je to razlog. Zanima me samo kako će narednih dana teći priča, žao mi je što se Vendi okrenula protiv Ave.
Trojka: Ti ne smatraš da je Ava folirant?
Boban: Ne, ja nekako duboko verujem da se Ava ne folira, samo mislim da Ava ima neki drugi problem. Bila je u drugim rijaliti programima, u „Survivor-u“, u hrvatskoj „Farmi“ i tu je po ceo dan imala zadatke, igrala je određene uloge. U „Survivor-u“ si takođe nečim zaokupljen u toku čitavog dana, a ovde je ušla da bi bila Ava Karabatić i ona se tu izgleda ne snalazi baš najbolje. Ona je neko ko najbolje uradi sve zadatke, ko uvek daje svoj maksimum, ona je jednostavno u tom filmu. Mora da se bude najbolji, da li kao tim, da li kao jedinka, zavisi od zadatka, ali mislim da se ona ne snalazi u trenucima kada ne radimo zadatke, odnosno kada je ona Ava. Za sada navijam za nju.
Trojka: Da li je bilo seksa u kući?
Boban: Nije bilo seksa, kao što nije bilo ni toga da je Ava Urošu predlagala da se smuvaju da bi ostali do kraja, kao ni toga da mu je Ava skidala bubicu kako bi se dogovorila sa njim oko svega toga. Toga nije bilo, tvrdim.
Trojka: Šta je sa ostalim ukućanima po pitanju foliranja?
Boban: Uz sve simpatije koje imam prema Ivani, ona nije pravila incident a da prethodno ne pogleda gde su kamere. Kada se desio sukob između nje i Nevene, nekoliko nas je sedelo s jedne strane kauča, dok su Ivana, Nevena i Vendi na drugoj strani kauča razvijale ideju za njihov pevački nastup u takmičenju. Sve kamere su bile okrenute ka nama, jer je to verovatno bilo zanimljivije od njih tri. Ivana je počela da provocira Nevenu, međutim kamere se nisu okrenule, pa je ona onda kružila, kružila, kružila sve dok nije skrenula pažnju i dok se kamere nisu uperile u njih dve. Isto tako je radila sa Anetom. Vidim da mnogi ljudi tamo tako rade i da su i te kako, pre ulaska u kuću, napravili taktiku, pošto verovatno nemaju šta drugo da ponude, pa kao ajde da barem naprave incident. Tako da mi je potpuno logično što sam ispao, jer u tom smislu nisam imao šta da ponudim.
Trojka. Da li to važi i za Anetu?
Boban: Meni je Aneta jako draga i ona je bila jedna od prvih osoba sa kojom sam se tamo malo bolje upoznao. Ona je vrlo jednostavna osoba koja nekada samo ne razmišlja dovoljno. Ide intuicijom, a ne razumom i kada nešto umisli, ona na sve strane vidi potvrdu toga.
Više ljudi je za nju prokomentarisalo da je zla, ja ne mislim da je zla, možda samo brzopleta. Recimo ako neko nije fer, ona će to tri puta više da naglasi i izgledaće kao da joj je neko pobio sve po kući. Ako je nešto muči ona ne može da spava. Ne mislim da je zla u biti, kao što ne mislim ni da je Maja Nikolić zla u biti. Neke njene reakcije me prilično čude, ali to je jednostavno Aneta.
Trojka: Ko ti se od ukućana najmanje dopado?
Boban: Definitivno Slavko. Pre svega govorim o nekom doživljaju ličnosti. Čak i prema Maji imam simpatije, jer ona u tom svom ludilu postane draga i nekada su ljudi bili brutalni prema njoj i svesno su je povređivali, ali mislim da je Slavko kao čovek, kao osoba najgori. Ne volim kategorije, ali mislim da je on kao čovek najteži i s njim ne bih voleo da se sretnem. On meni ništa nije uradio, čak je i prihvatao moje šale i imali smo ok. odnos, ali postoji nešto dublje što mene kod njega uznemirava.
Trojka: Da li ti se mišljenje o nekome promenilo i da li si se u nekoga razočarao?
Boban: Potencijalno bi mogla da me razočara Vendi i to ako bi nastavila da satanizuje ljude kao što je to uradila sa Avom. Kakva god da je Ava, nije mi se dopalo to što ju je nazvala Kvazi lisac. To je kao da staviš nekoga na lomaču. Može da bude loše i po Avu, a i po samu Vendi. Iako zaista imam simpatije prema onome što Vendi radi i bez obzira na to što je ona vrhunska u tome, jer to treba znati smisliti, iskreirati, ona može da mi bude potencijalno razočarenje.
Trojka: U ispovedaonici si jednom prilikom ispričao svoju emotivnu priču, odnosno priču o svom odnosu sa roditeljima. Tada si rekao da skoro ni ne komunicirate. Da li se u međuvremenu nešto promenilo?
Boban: Iskustva gej ljudi sa roditeljima su različita, od onih koji svoju decu prihvate, preko onih koji svoju decu izbace na ulicu. Moja mama se za mene plaši jer se bavim aktivizmom i onda mi u tim nekim telefonskim razgovorima, koji su vrlo limitirani, jer moj privatni život, zbog svega toga, za njih ne postoji, jer oni to ne mogu da prihvate, često kaže da brine i da svaki put kada čuje da se nekome nešto desilo, ona pomisli da sam to ja i da se toga najviše boji. Ja sam i pre „Velikog brata“ često bio zastupljen u medijima, upravo zbog toga čime se bavim, a onda dođe familija, komšije, itd. i krenu da komentarišu kako mi to uopšte nije potrebno, kako zabadam sebi nož u leđa, kako ih brukam, itd. i sad, ja sam jedan, a tih ljudi oko njih je 300 i onda su oni jednostavno stavljeni u poziciju da treba da pokažu da oni ipak kritikuju svoje dete.
Oni se mene ne stide, oni su postiđeni od spolja. Tačnije, drugi im kažu da treba da me se stide. I koja je onda poenta našeg viđanja, ako moja mama ne može da kaže da sam joj ja došao u posetu, ili ako ne možemo zajedno da odemo negde na ručak, ili u šetnju. Ona konstantno oseća neki stid i to sve prouzrokuje da mi odlažemo to viđanje i tako se nakupilo osam godina, a od tih osam godina mi dobar deo vremena nismo kontaktirali. Oni su me videli na Zagreb Pride-u i kada su, uslovno rečeno, shvatili da im je sin „peder“, onda je tu nastala jedna tipična reakcija osude sa idejom da ću ja možda da se promenim. Jedno dve godine sigurno smo vrlo teško kontaktirali, možda dva puta godišnje. Ali smo zato pre neki dan, prvi put razgovarali sat vremena o svemu i svačemu. Pričali smo o nama. Ona sada vidi da su reakcije dobre, da su mnogi ućutali, čita novine, a novine su bile blagonakloni prema meni i oni su sada ponosni na mene. Tokom tih osam godina nekontaktiranja malo smo se pogubili, oni nisu mogli da vide kakva sam ja ličnost, svi razgovori su bili čisto informativni, a mislim da sam se ja pokazao kao dobar i sama činjenica da mene i drugi ljudi prihvataju je doprinela tome da se naš odnos polako, ali sigurno menja. Mislim da im je bilo potrebno da vide da ja nisam loš. Oni ne vole da se na njih pokazuje prstom. Izašao je neki tekst o tome kako su me roditelji zlostavljali kada sam bio mali. Novinari su pronašli neku moju staru poznanicu iz Zaječara koja je napričala svakakve nebuloze. Zaista ništa od toga nije tačno. Njima naravno nije prijatno kada tako nešto vide.
Ja sam tim pitanjem „Velikog brata“ bio zatečen, jer kada me je on pozvao i pitao šta mislim, da li moja mama sada ovo gleda, ja sam shvatio da ona sada sigurno gleda, ali da ne znam šta vidi. Samo sam pomislio šta bih joj rekao, jer će to sigurno biti emitovano i šta da joj kažem, a imam puno toga da joj kažem i to sve u ispovedaonici me je potpuno slomilo. Samo sam pomislio da, ako sam ja uspeo sebe da izgradim, da budem jednak sa idolima svojih roditelja, koji su takođe u kući, onda mora da nešto vredim. I baš smo sinoć pričali i ona je prokomentarisala da više nikada nikome neće dozvoliti da nešto kaže za mene. Sve potiče od toga što je ovde opšteprihvaćeno da „Gej nije ok.“. Mi smo sada pričali kao nikada za sve ovo vreme. Osetio sam da se oni više ne stide i da ona sada može da izađe pred bilo koga.
Trojka: Pažnju u tvojoj kancelariji mi je, pored gomile cipela, privukla i ploča Lepe Brene koja tu stoji. Jel to nešto što ti slušaš?
Boban: Ploču sam kupio na pijaci, a Lepa Brena je bila deo mog odrastanja i ona je bila spektakl. Prva je imala tu scensku garderobu, sprektakularne koncerte i ja sam uvek voleo da kao i ona stavljam traku oko glave i da imam suknju sa resicama, ali mi to nisu dali. Ona je šoumen i prva je počela da radi kod nas ono što se na zapadu odavno već radilo. Brena je diva, a zna se da postoji fenomen diva i gej muškaraca.
Bez obzira na to gde neko odrasta, a sada konkretno pričamo o Srbiji, taj neko zna da je drugačiji. Ne zna kako, ali jednostavno oseća da jeste i onda postoji neka potreba da se taj neko izrazi, a kada neko to radi kao Brena, dakle upadljiva odeća, koreografija, pa čak i scenografija, onda se stvori osećaj da taj neko radi nešto i za tebe i ti moraš da se vežeš za nešto što je veće od života. Sve u vezi sa njom je bilo fascinantno, od garderobe, pa nadalje. Ona je jedina u vreme mog detinjstva koja je predstavljala spektakl. Ona je prva prava zvezda. Ona se jednostavno daje publici i to se oseti. Mislim da su takve ličnosti najranjivije i najiskrenije. I nikako da je upoznam :)
Jelena Karleuša je jedna od retkih javnih ličnosti koja je otvoreno stala u odbranu gej populacije. Međutim, mogli su se čuti komentari da je, ako već toliko podržava gej populaciju, mogla da izađe i prošeta sa njima. Kako ti na sve to gledaš?
Boban: Jeleni apsolutno verujem. Sarađujemo već nekoliko godina. Zajedno smo pravili zastave za njen koncert, koje nam je ona posle poklonila. Jelena je neko ko je potpuno iskren kada je u pitanju podrška gej ljudima. Mi smo uvek bili u kontaktu oko toga da ona dođe na Prajd. Čak je jedne godine bila u inostranstvu i planirala je da promeni četiri aviona da bi došla. Baš je bilo neko maltretiranje, jer nigde nije bilo mesta. Kad god smo je pozvali zbog nečega, uvek se odazivala i šta god da je bilo ona je nekako uvek bila tu i ja joj u potpunosti verujem.