Svako jutro, oko osam i po, u kvartovskom Konzumu srećem istu bakicu. Ja po cigarete, bakica po kruv, mliko i spizu. Još malo i počet ćemo se pozdravljati. Svako jutro procedura je ista – uredno je pustim ispred sebe na blagajni, ona uvijek ima za kruv i mliko, ali oko ostalih artikala je uvijek opsežan razgovor s blagajnicom, skoro pa cjenkanje. Ili koja kuna fali, pa joj blagajnica oprosti, ili bakica nije dobro vidjela cijenu, pa vrati koji artikal jer joj probija budžet predviđen za taj dan. Kad kupnja završi, uredno mi zahvali što sam je pustio ispred sebe, provuče svoju Konzum karticu za bodove, revno ih skuplja, a onda uzme svoj štap, torbu s kupljenim stvarima i lagano sa štapom krene put vrata. Onda blagajnica meni, svako jutro:
Svako jutro ste tu...
"Želite li karticu za bodove?"
"Ne, hvala."
"Svako jutro ste tu, kupujete, stvarno biste je više mogli uzest..."
"Gospođo, već san van pet puta reka da neću."
"Znate da moran pitat", kaže ona.
"Amo se dogovorit da me pitate samo ako vam je šefica blizu. Je li može?"
"Dogovoreno", kaže ona i nasmije se.
Sljedećeg jutra ista situacija. Bakica se lagano gega prema blagajni s košarom, a u ruci nosi pak svinjskih bržoli.
"Momak, skužajte, mogu li samo nešto pitat?"
"Naravno, samo izvolite."
Što je na popustu, što na akciji, a što ima normalnu cijenu?
Bakica daje blagajnici pak s bržolama da joj provjeri cijenu jer ne vidi baš najbolje, a i nije joj jasno što je točno od mesnih artikala na popustu, što na akciji, a što ima normalnu cijenu. Blagajnica provjeri – četrdeset i sedam kuna, i odmah, bez da sačeka bakinu reakciju, kaže:
"Skupo van je ovo."
"Je, je, pravo skupo", govori bakica. "A stvarno mi se lipe pare. Friške."
"Je, je, zato i nisu na akciji. Ovima rok trajanja ističe za sedmicu dana, ali imate iste takve na popustu. Njima rok trajanja ističe sutra."
"Oćete mi vi pokazat, molin vas."
Ako ne smrde, kupit će ih
Blagajnica me gleda upitno, ja kimnem glavom – nema problema, mogu čekati – a ona odlazi s bakicom do škrinje. I počinju pregovori. Bakica je našla druge bržole, sutra im ističe rok, ali onako, kroz plastiku, ne čine joj se baš dobre, pa pita može li ih otvoriti na licu mjesta – ako ne smrde, kupit će ih. Blagajnica doziva šeficu upomoć.
"Gospođa bi otvorila bržole ovdi i kupila ako nisu pokvarene. Je li smi?"
"Ne smi!", šefica je rezolutna.
"Čekajte, šinjorina", govori bakica šefici. "I šta, ako ja sad dođen doma i one smrde, oću ih moć vratit?"
"A šta ako mi ih otvorite ovdi i nećete ih kupit, oću ja onda to iz svoga žepa platit? Zato i jesu na popustu šta im rok ističe sutra. Vi odlučite šta oćete, ali ovde ih ne smite otvorit."
Ne, hvala
Blagajnica se vraća do blagajne da meni proda cigarete, a bakica ostaje u dilemi – kupiti sumnjive bržole ili ipak odustati. Šefica je drži na oku da ih ne bi otvorila. Dilema traje i izgleda kao da će potrajati još dugo.
"Želite li karticu za bodove?", pita me blagajnica pogledavajući prema šefici.
"Ne, hvala", odgovaram.
Sretan vam Dan ignoriranja Konzuma.
