Profesionalno novinarsko prokletstvo: da danas pišeš o onome što će se već sutra desiti - palo je na leđa svakog kolumniste koji u ovom trenutku (ponedeljak, 25. septembar; kasno popodne) mora da se oseća kao zlehudi mutant između Vidovite Zorke i pokojne bugarske Vange. Ono što jeste izvesno i što je, srećom, nekakav temelj svih postizbornih razmišljanja, sastoji se u očekivanoj činjenici da je Demokratska Opozicija Srbije pobedila, ubedljivije nego što je očekivala; sudeći po rezultatima kojima se mora verovati -poraz Slobodana Miloševića i njegove klike ne samo da je strašan i katastrofalan, već, bez obzira na ideološko nejedinstvo Opozicije, ishodišno tragičan kao vrsta referenduma u kojem je glas za Koštunicu, u stvari, bio glas protiv Miloševića.
U nekim normalnim, recimo skandinavskim uslovima, već bi bilo sve jasno: Vojislav Koštunica bio bi apsolutni pobednik; Slobodan Milošević apsolutni gubitnik - ali kako Srbija nije Skandinavija, onda je i te kako logično da čekamo šta će Režim Slobodana Miloševića odabrati kao svoj odgovor. Zanimljivo je, recimo, da oficijelne vesti Radio-Televizije Srbije čitavih deset sati (od 03,30 do 13,30) plasiraju istovetnu informaciju; na osnovu podataka Socijalističke Partije Srbije, Slobodan Milošević navodno vodi sa 44:41 odsto, Jugoslovenska levica u svom levom radikalizmu ide dalje pa tvrdi da Milošević vodi sa 56 odsto... ali je paralelna i proverena realnost da je Slobodan Milošević izgubio već u prvom krugu, da je Opozicija uzela sve velike i male srpske gradove, da je pao Požarevac (Miloševićevo rodno mesto), da je devedeset odsto Beograđana glasalo protiv Slobodana & Mire. I da više ništa -baš ništa - neće biti isto.
Šta preostaje Slobodanu Miloševiću koji se dugo hvalio svojom strategijom i taktikom? Strategija je poražena, ali se taktika ogleda u nekoliko vidljivih pravaca; Milošević pokušava da kupi vreme, da oteže s rezultatima, verovatno će opet pokušati preko sudova da poništi glasanja, u ekstremnijim varijantama očekujemo odluku da Izbori nisu bili regularni i da su inozemni agenti ubacivali listiće. Ne treba odbaciti mogućnost da vojni odred - formiran kako bi se vratio na Kosovo - krene u ?oslobađanje? svete srpske zemlje, tu je i Crna Gora, podeljena i besna, savršena za svaku vrstu incidenta... Konačno, ono što se činilo kao vic: da Milošević kaže da nije dao ostavku na mesto predsednika SRJ i da mu mandat ističe tek iduće godine, u junu, neka se gospodin Koštunica strpi desetak meseci... sve je realnije kao mogućnost koju je potvrdio savezni premijer Momir Bulatović.
Hoću da kažem da jednostavna rešenja tipa ?da, vi ste pobedili? ili ?da, ja sam izgubio? u Srbiji odavno ne važe; Slobodan Milošević, igrač koji u svojoj karijeri nije doživeo nijedan oficijelni poraz, nije u stanju da prihvati izborne rezultate kao golu životnu činjenicu; od njega se - de facto - ne mogu očekivati ljudske reakcije.
Zato je jedino bitno da se glasovi u Srbiji brane na ulici, tamo gde jedino mogu; režim će - naravno - probati, što već i čini, da odbrani, po svaku cenu, navodno Predsedničku pobedu, stalo je režimu do Saveznih izbora, dok je rezultate lokalnih izbora pustila niz vodu; slobodni gradovi u ovom času nisu bitni, jer je u pitanju gola Miloševićeva sudbina.
Konačno, budućnost Miloševića odlučuje se stavom srpskih glasača: hoće li, po ko zna koji put, pristati na iluziju/prevaru da je Režim dobio već u prvom krugu ili će ustati ili odbraniti ono što je izglasano.
Više ništa nije nejasno: Mi ili Oni, pitanje je koje se jedino fizički može razrešiti.
Prethodna kolumna:Tko preživi izveštavaće!
