Dubravka Ugrešić, prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu i danas je jedna od najuspešnijih i najuticajnijih pisaca u Evropi, za Nedeljnik priča o životu u egzilu, o Haškom tribunalu, jugonostalgiji, propadanju kulture na ovim prostorima...
- Narod voli gadove. Zato ih i bira za svoje predstavnike. Gadovi su tu da bi se običan birač pri pogledu na njih sam osećao boljim. Za taj divan osećaj spreman je da nosi gada na leđima, kao samog vraga u narodnim pričama. Narod ne voli odlikaše, štrebere. S njima se oseća manji i inferiorniji. Nedavno sam čitala intervju s jednim velikim i poznatim izdavačem koji uskoro odlazi u penziju, i svoju karijeru završava s gorkom spoznajom da većina ljudi zapravo voli loše knjige. I protiv toga se baš ništa ne može. Tako je, valjda, i s političarima. Narod voli i bira one loše. I to je lepota demokratije. Niko ne može reći da su se gadovi nametnuli narodu. Ne, narod ih je izabrao. Narod ima pravo da ih zbaci s vlasti. Ali, gle paradoksa, ne zbacuje ih. Postavite sebi jednostavno pitanje: Kako to da najpopularnije pop-zvezde (i u Hrvatskoj i u Srbiji) tako katastrofalno loše pevaju? – pita se Dubravka Ugrešić.
Ona kaže da su poslednje presude Haškog tribunala, posebno oslobađanje Gotovine i Markača, bile iznenađujuće i za one kojima je pravo profesija, ali i za obične ljude.
- Mene manje zabrinjava to što su oslobođeni, a više to što su takvi ljudi apsolutni nacionalni heroji, što je silan novac potrošen na njihovu odbranu, što opštine poklanjaju zemljišta pored mora za gradnju njihovih vila, što ljudi besplatno grade hacijende za njih, kako se ne bi patili po hotelima, što dobijaju besplate koncesije na eksploataciju mora. Takve privilegije nije imao ni Tito, a kamoli bilo ko po rangu niži od njega – govori ona.
"Ako nema države, zar nema ni kulture?"
Čuvena intelektualka, koja je još 1993. morala da napusti Hrvatsku zbog neslaganja sa ratnom politikom Franja Tuđmana, ocenila je da je Hrvatska svoja osnovna nacionalna obeležja preuzela iz NDH: novac odnosno kunu, hrvatski grb, šahovnicu i himnu.
Dubravka živi i radi u Amsterdamu kao pisac i predavač na prestižnim univerzitetima govorila je i o sve manjem ulaganju u kulturu na balkanskim prostorima.
- Ako nema države, zar nema ni kulture? Kako se druže kultura i država? Koja je to vrsta veze i mecenstva? Na čemu se ta veza zasniva? Na reciprocitetu? Zašto bih ja vas kao država uopšte trebala finansirati? A šta ćete vi zauzvrat dati meni? Postoji, dakle, hiljadu pitanja. Da li oni koji uništavaju tuđe spomenike kulture, imaju uopšte pravo na svoje? Da li oni koji uništavaju sopstvene spomenike kulture, imaju uopšte ikakvo pravo na kulturu? Da li oni koji uništavaju učesnike u kulturi, imaju pravo na išta? - oštra je Dubravka Ugrešić.
Ceo intervju, u kojem je govorila i o svojoj junakinji Štefici Cvek, ali i o Andreju Pejiću, patrijarhatu na Balkanu, društvenim mrežama i kolektivnoj amneziji bivših jugoslovenskih naroda, pročitajte u novom broju Nedeljnika.
