Slaviša Pavlović, pisac i novinar, u intervjuu za Trojku otvoreno govori o svojim romanima, motivima da piše, stanju u srpskoj kulturi i odsustvu delovanja kulturne elite.
Tema Vašeg romana Zavet je Prvi svetski rat. Zašto?
Prvi svetski rat je samo pozadina. Pisao sam o običnim ljudima, njihovoj borbi u okolnostima koje nisu birali, o datoj reči, koja se ispunjava bez obzira na cenu. Bilo je to vreme kada su ljudi ispunjavali obećanja bez potpisivanja ugovora, a danas te već potpisane ugovore zbog sigurnosti overavaju u sudovima. Pored rata, datih reči, govorio sam i o poštovanju protivnika, o ljubavi, za koju su se borili i koju su branili životima. Takav način života danas jeste popularan i poštovan u teoriji, međutim u praksi stvari stoje potpuno drugačije.
Na kraju romana, i pored pobede u ratu, Srbin ubija Srbina. Otkud inspiracija za takav kraj?
Pa, ako sagledamo našu istoriju, mali je broj naših vladara koji su ubijeni od strane neprijatelja. Karađorđe, knez Mihailo, Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević, Zoran Đinđić su žrtve svog naroda. Kada je spisak poznatih ovako dugačak za samo dva veka srpske istorije, koliko su se tek nepoznati ljudi međusobno ubijali. Ova pojava deluje kao odnos u lancu ishrane, gde dobri ubijaju loše, potom loši ubijaju dobre, kako bi svako imao svoj istorijski trenutak. Mislim da treba govoriti o tome, kako se ne bi ponavljalo u budućnosti.
Vaš drugi roman “Nema šanse da ne uspem” nosi potpuno drugačiju priču. Kako ste se posle jednog ozbiljnog i teškog “Zaveta”odlučili za komediju?
“Nema šanse da ne uspem” je kao i svaka komedija, pisana da nasmeje čitaoce i utisne malo vedrog duha, koji je osnovna karakteristika glavnog junaka. Radnja je smeštena u devedesete, u vreme kada su građanski protesti bili deo svakodnevnog života, pa sam se potrudio da to sagledam iz ugla jednog mladog čoveka, koji na protest odlazi zbog devojaka i dobrog provoda, poput hipika tokom šezdesetih. Kasnije, tokom odrastanja, počinje da shvata da život nije tako bezbrižan, međutim, njegov vedar duh čini ga sposobnim da kroz sve prođe sa osmehom na licu. Oba romana, po mnogim kritikama su potpuno različita, ali ipak citalac moze da povuce paralelu. Različiti su stilski, kao i temom, međutim, mislim da su u porukama vrlo slični, samo što sam te poruke ostavio na različite načine, nesvesno, vođen pričama koje su mi bile zanimljive i za koje sam mislio da ih treba ispričati. Ne mislim da treba govoriti samo o slavnom periodu Srbije, kao u Zavetu, ili svakodnevno ismevati devedesete, kao u drugom romanu, već u svemu tražiti neki smisao ili neku pouku. Upravo zbog toga, mislim da su likovi u oba romana slični i verujem da kada bismo im zamenili uloge, slično bi se ponašali, jer bez obzira na istorijski trenutak, obojica poseduju težnju za uspehom, potrebu da misle svojom glavom, da se uzdignu iznad svakodnevnih gluposti i da promene svet na bolje.
Često bez dlake na jeziku kritikujete stanje u kulturi kod nas. Osim književnosti, tu su i muzika, film, pozorište... Ima li napretka u odnosu na prethodni mračni period srpske kulture?
Da bi bilo napretka neko mora da upali svetlo, makar jednu sijalicu. Oni koji treba da pritisnu prekidač se godinama ponašaju kao da prekidača nema. Međutim, kada neko ukaže na postojanje “famoznog prekidača” onda se izvodi zaključak da sijalica ne valja, da nije u skladu sa evropskim normama, pa se svaka odluka svodi na to da je bolje da budemo u mraku, nego da palimo sijalicu, sve dok nam Evropa ne donese reflektor. A Evropa čeka da upalimo sijalicu da bi nas videla.
Da li je problem u Ministarstvu kulture?
Najlakše je reći da je ministar kulture nesposoban, da je krivac za stanje u kulturi.Međutim, kad razmislim da je budžet za kulturu 0.6 posto od ukupnog budžeta, onda shvatim da je Ministarstvo kulture nemoćno da promeni trenutno stanje. No, ni tu nije problem samo u sadašnjoj vlasti, koja traje samo nekoliko meseci, već u prethodnim, koje su sistemski uništavale kulturu, promovisale senzacionalizam i stvorile atmosferu u kojoj je kultura na poslednjem mestu.
Kako sve popraviti?
Treba napraviti ozbiljnu strategiju, gde će stručni ljudi biti na pravim mestima. Međutim, ti stručni ljudi moraju biti oslobođeni sujete koja je česta pojava kod umetnika, potom moraju imati podršku i zaštitu vlasti i veći budžet. Obavezno uvesti porez na šund i više promovisati kulturnu elitu, tražiti od njih mišljenje i savete. Nažalost, poslednjih nekoliko godina, kulturna elita u Srbiji nije mogla da se oglašava, jer ako bi se oglasili, ni jedan njihov projekat ne bi dobio podršku, ni finansije, ostali bi uskraćeni za uloge, pa su ćutali zabrinuti za sopstvenu egzistenciju. Treba im omogućiti da govore, da savetuju, da kritikuju. Setite se Domanovića, setite se Nušića.
Verujete li da Srbija poseduje kulturnu elitu, obzirom da ste u kolumnama često postavljali to pitanje?
Naravno da postoji, samo im treba posvetiti pažnju, treba ih pokazati, jer postoji mnogo lažne elite. Navešću samo jedan primer. Kada je izabrano novo rukovodstvo SANU, jedan akademik je rekao da je srećan zato što je pobedila proevropska struja. Iskreno, veću glupost nikada nisam čuo. Međutim, ne bi bio problem da je takvu glupost izrekao učesnik Farme, već akademik. Pa, Srpska akademija nauka nikako ne može biti ni proruska, ni prokineska, ni proevropska, već srpska. Zbog toga mislim da je neophodno da ukažemo na pravu kulturnu elitu i otvorimo im put, za opšte dobro.
Mislite li da će uskoro stvari krenuti na bolje?
Mi smo talentovan narod, kako za gluposti, tako i za umetnost. Verujem da će biti bolje, samo ako se država malo posveti kulturi i podrži najbolje projekte.