Borac za ljudska prva, gej aktivista i bivši učesnik "Velikog brata", Boban Stojanović, napisao je autobiografiju pod imenom "Kao da je sve u redu" i predstavio je na ovogodišnjem Sajmu knjiga.
Knjiga je, baš kao što je i sam Boban predpostavio, za kratko vreme izazvala veliku pažnju i interesovanje čitalaca, a komentari koji stižu su, naravno, različiti.
Dok su jedni oduševljeni iskrenošću i odlučnošću da celom svetu ispriča kako je njegovo odrastanje i sazrevanje izgledalo i dok se mnogi dive otvorenošću da govori o dešavanjima i problemima koji prate gej populaciju, drugi tu istu otvorenost nemilice osuđuju i nenaklono gledaju na ono što Boban govori. Mnogi se ne ustručavaju da mu upute i otvorene uvrede, a pretnje na razne načine su, maltene, njegova svakodnevica.
Boban, bez obzira na sve, ne odustaje od želje, ideje i ideologije, ponosno ističe ko je i šta je, ne dozvoljava da ga pretnje uplaše, ne želi strahom da hrani bilo koga, neprestano govori da je "svako od nas jedno predivno biće" i vodi se filozofijom da "za loše stvari nema opravdanja, ali ima leka. Ljubav".
Trojka: Otkud ideja da napišeš knjigu?
Ideja o knjizi je došla spontano nakon učešća u rijaliti programu "Veliki brat". Javnost se zainteresovala za moju životu priču i bio sam obavezan da joj dam odgovore. I danas, nekoliko meseci nakon završetka, mnogi ljudi mi govore da je učešće u Velikom bratu donelo više dobrobiti gej zajednici nego sve druge akcije koje su rađene na ovom planu zajedno. To me čini veoma ponosnim. Sa svojom bivšom cimerkom Majom Volk došao sam na ideju da iskoristim momenat u kome ljudi žele da me čuju i napišem knjigu. Hvala joj na podršci i komentarima koje mi je davala, jer sudeći po reakcijama čitalaca napravili smo dobar potez. Glavna ideja cele priče je da shvatimo da su gej ljudi samo ljudi koji žive pored nas, da imaju probleme koje svi drugi imaju, da se osećaju nesigurno kao i svi drugi ljudi, ali da im je to što su gej dodatni strah sa kojim žive svakog dana. Napadati ili mrzeti nekoga samo zato što je gej, lezbejka ili trans osoba znači napadati nekoga bez ikakvog razloga.
Trojka: U knjizi si, u velikoj meri, izneo svoju intimu. Ipak, nisi išao do kraja po tom pitanju. Kako si napravio balans?
Postoji nešto što se zove pristojnost. To očekujem od drugih i postavljam sebi kao zadatak. Ono što je priča za najbliži krug prijatelja, ne mora da bude priča za javnost. Nije u pitanju stid ili konzervativnost, u pitanju je vaspitanje i zdravorazumski pristup životu. To šta ja volim da radim u krevetu, sa kim i kako treba da znaju oni sa kojima u taj krevet i odlazim. Generalno, i da sam pisao takve stvari, šta bih time dobio? Ništa. Možda poneki naslov u novinama, ali verujem da mogu taj prostor da iskoristim i na neki pametniji način.
Trojka: Svako ko je ikada bio ponižavan, ugnjetavan i odbačen od strane društva se u tvojoj priči sigurno pronašao. Šta govori u prilog tome? Kakve su reakcije ljudi?
Uvek potenciram na tome da smo svi mi povezani kao ljudi i da smo u istom sistemu isključivanja. Svako može da bude isključen jer nam je nemilosrdnost univerzalna vrednost. Ljudi su kao psi, laju da bi se zaštitili i kada ih ne napadate. Potreba da se neko ponizi je slabost, to je pokušaj da se bude dobar i prihvaćen u očima onih za koje verujemo da su jači od nas. To su klinci-huligani koji će u odsustvu samopoštovanja i društvu koje im ne daje nikakvu vrednost, potvrdu potražiti tako što će prebiti nekog geja ili Roma, i dobiće tapšanje po ramenu i ono: Care!, ali to im nikada neće pomoći da cene sebe. Zato su nacionalizam, rasizam i homofobija histerične pojave. Moramo da znamo da ako danas prihvatimo isključivanje onih koji nisu mi, otvorili smo vrata za isključivanje nas samih.
Trojka: Kažeš da si isprva želeo da odbiješ učešće u "Velikom bratu", jer rijalitiji ponižavaju ljude. Da li ti se mišljenje promenilo?
Postoji puno predrasuda o rijaliti programima, međutim tim producenata mi je ulivao poverenje i posle kratkog ubeđivanja bio sam siguran da će sve biti kako treba i da će moje učešće biti opravdano što se pokazalo tačnim. Mislim da takav stav prema rijaliti programima postoji jer se ljudi boje da vide kako život zaista izgleda, rijaliti je ogledalo svakog od nas. Čim se prepoznamo, vidimo da nismo idealni u očima drugih i onda kažemo: Isključi to! Ja sam to što jesam, dobar, loš, savršen, nesavršen, ponekad ne znam nešto što je stvar opšte kulture, ali, pobogu, ko je od nas svih idealan? Rijaliti pokazuje ljude onakvima kakvi jesu i tu nema nikakvog poniženja jer niko nikoga ne prisiljava da uđe u nešto takvo, a kome se ne dopada ne mora da gleda.
Trojka: Otvoreno si pisao o svojim strahovima, dvoumljenjima, sumnjama i svemu onome s čime se ljudi tokom života susreću. Podrška je u takvim trenucima jako važna. Imaš li je sada više nego ranije?
Bio bih neiskren ako bih rekao da mi nije važno da sam prihvaćen i voljen. To je potreba svakog ljudskog bića i to je nešto što nas vodi napred u životu. Kada ste u poziciji da vaszbog jednog dela vaše celokupne ličnosti odbace prijatelji, porodica, kolege, onda tražite ljubav na nekom drugom mestu. Postoje dva načina da se ta potreba realizuje, jedan je da se postane željan pažnje na bilo koji način, bez obzira da li je to produktivno za pojedinca i njegovu okolinu, a drugi je da se ta potreba usmeri tako što će pojedinac sam nuditi ljubav sebi i drugima. Posle Velikog brata pisali su mi i neki navijači i govorili da iako se ne slažu sa gej pravima, mene poštuju jer imam karakter da budem to što jesam. Iskrenost se uvek prepozna, ali se na tome radi tako što osoba prvo zavoli sebe a onda nauči da oprašta drugima. Moramo da osvestimo činjenicu da ljudi koji drugima nanose zlo, najpre preziru sebe.
Trojka: Kako se danas boriš sa ružnim rečima i komentarima koje ti ljudi povremeno upućuju?
Primenjujem ono što sam naučio od moje babe – odbijem im na glupost. Potreba da se bavimo tuđim životima, da osuđujemo druge zbog nekih stvari, da zavirujemo u intimu drugih je dokaz da nam život nije ispunjen sadržajem, da nismo pronašli sebe niti sopstveni smisao. Ja sve to razumem i ne uzimam za zlo jer znam da ni mrziteljima nije lako da mrze. To je napor. Sa druge strane, ono što mržnju hrani jeste strah, a meni ne pada na pamet da hranim nečiji desktuktivni ego.
Trojka: Kažeš da je biti aktivista zapravo prilično teško. Jesi li nekada pomišljao da odustaneš od toga i posvetiš se nečemu drugom?
Osvajanje slobode je posao bez kraja. Uvek nešto može bolje, a može i više. Aktivizam je način da se preživi, za njega se plaća visoka cena, ali ako ste iskreno u svemu tome, ako ne postoje neke krajnje misli ili kalkulacije, onda je uspeh neizbežan. Jedna od najvećih komplimenata koje sam ikada dobio je da sam učešćem u Velikom bratu uradio puno za gej zajednicu, možda više nego sve organizacije i instutucije zajedno. To mi laska, ali je i dokaz da pojedinac, građanin, aktivista, kako god nazvali tu osobu ima moć da promeni stvar. Sa druge strane u aktivizmu se neprestano boriš sa raznim stvarima, od nečeg što se naziva tradicija, do neiskrenih aktivista koji koče proces promene na bolje. Primetio sam da aktivisti koji najviše napadaju na primer organizovanje Prajda, jesu oni koji najmanje rade i najviše novca stavljaju u svoj džep. Ne znam kako se nose sa sopstvenom savešću, ako je imaju, jer je to veoma neodgovorno prema gej zajednici zbog koje postojimo.
Trojka: Možemo li da očekujemo nastavak?
Nisam o tome razmišljao. Mislim da je ova knjiga dovoljna, a ako u narednih četrdeset godina života napravim neku izuzetnu karijeru, moguće.
Trojka: Da li su tvoji roditelji pročitali knjigu? Šta su ti rekli?
Zbog sveopšte gužve knjiga je i na Sajam stigla sa danom zakašnjenja, pa ću je ovih dana poslati roditeljima. Ne znam kako će reagovati, najverovatnije će opet reći da mi to nije bilo potrebno. Ipak, smatram da je moje iskustvo neka vrsta "leka" za one koji se suočavaju sa sličnim životnim situacijama i da mama i tata treba da budu ponosni na to.
Trojka: Hoće li biti sve u redu?
Mora. Ne postoji drugi način. Možemo sebi da dozvolimo da smo otrovani besom, netrpeljivošću, da se bavimo drugima, da kidamo živce i gubimo energiju na neke periferne stvari, ali to nema nikakvog smisla. Život je nepredvidiv, ide gore dole, pun je uspona i padova, ali sve je to život. Ključ leži u tome da smo zahvalni svemu što imamo, da opraštamo sebi i drugima, da svaki dan prihvatimo kao dan u kome smo naučili nešto što je dobro za nas. Tada će sve biti u redu.
