Najslabija valuta u Evropi, hronično rovita politička situacija, devastirana privreda su glavni razlozi zašto je prosečna srpska plata na samom dnu u regionu.
Na sve to se nadovezuje i rasipništvo, tradicionalna boljka svih srpskih vlada, koju ni suze Čaka Norisa ne bi iscelile. S obzirom da vladajuće stranke izbegavaju nepopularne mere, radije beskičmeno udovoljavajući javnom sektoru, čim ovaj pomene "š" od "štrajk", čineći to što u strahu od lošeg imidža - što računajući na njihove glasove, nastaje disproporcija u primanjima u državnom u odnosu na privatni sektor koja nema pandana u Evropi.
Recimo, čak 12,4 odsto BDP-a ide na plate službenika, što je duplo veći procenat nego u Slovačkoj, dok su plate u državnom sektoru čak za 27,7 odsto veće od prosečnih primanja u državi, dok je među novijim članicama EU razlika samo sedam odsto u korist državnog sektora.
Ne smemo zabroaviti ni podatak da zbog visoke stope nezaposlenosti, svaki zaposleni u Srbiji, izdržava jednog penzionera.
Ovakvo stanje stvarale su sve vlade u poslednjih 20 godina. Neverovatnih 160 državnih nameta kao da su stvoreni za galopirajuću korupciju, a to investitorima treba koliko i rak oka. Na "reformisanoj vladi" je da u narednom periodu, do redovnih ili vanrednih parlamentarnih izbora, povuče niz nepopularnih poteza koji nas moraju izvesti sa stranputice.
Vodjenjem populističke ekonomske politike, možda i donese par procenata vladajućim strankama na izborima, ali će trajno unazaditi srpsku privredu.