Ponudiću vam desetak razloga zbog kojih bi u Beogradu vredelo ostati (boriti se). Takođe ću se dotaći i onih razloga, zbog kojih vredi skinuti prašinu sa kofera. Kao narod, generalno smo daleko verziraniji kada je reč o onome što ne volimo, a manje okrenuti ka razvijanju svesti o stvarima koje volimo, koje bismo mogli da volimo. Zašto je to tako? Odgovor je prilično jednostavan, u nama samima to je deficitarno. Fokus nije, niti želim da bude ono negativno, iako cu se i na to osvrnuti i sa time početi. Siguran sam da postoji jos mnogo toga što biste naveli i vi sami, čime biste nadu ovog teksta sveli na patetičnu iluziju, a to ne želimo zar ne? Da probamo prvo da progutamo žabe.
Izvini, žurim
Dakle ljudi su namršteni i nadr****, od redova u samoposlugama, preko stiskanja sirena u saobraćaju ukoliko kasnite koji sekund sa paljenjem migavca, do mrkih pogleda po prestoničkim diskotekama, poput onih na parastosu, dok ide house muzika. Ne postoji oskudica koja može da opravda nevaspitanje i prostakluk, a Beograd ga je pun.
Osmeh je uvek bio besplatan, kao i lepa reč.Često se setim Kube i prosjaka koji pretura po đubretu u Havani, pevajući sa toliko duha i emocije, koja vas prosto posramljuje. Koliko je malo potrebno da budeš srećan. Ta neka jednostavnost i lakoća.
Beogradu to manjka, mnogo više neposrednosti i srdačnosti bez ikakvog povoda ili pritajenog cilja, mnogo više lakoće. Neko će možda reći da je problem u klimi, ukoliko i bi, to bi bio prihvatljivo sladak sarkazam.
Biti seljak, oduvek je bila mentalna kategorija, a ne topografska. Svi smo mi odnekud došli i svi smo jednaki. Ne mogu doduše, da se otmem utisku da su u neka ranija vremena kace sa kupusom ipak u većoj meri ostajale u unutrašnjosti špajzova, kao i cipele unutar stanova, koje nisu bile verni čuvari otirača ispred ulaznih vrata. Da u ponudi nekretnina postoje kuće sa okućnicom u užem centru Beograda, siguran sam da bi danas na većem broju istih, nikli oni živopisni gipsani lavići, za čije vam razgledanje danas treba sve manje pređenih kilometara od Beograda.
Gde se zagrcnuo beogradski duh kosmopolitizma ne znam, ali Beograd odavno ne generiše stil ponašanja, postao je nekako statičan, ne oblikuje, već biva oblikovan na jedan tumoran način. Beograđani u strahu da ne budu okarakterisani kao površni, zatvoreni ili stereotipni su prečesto previše tolerantni i povlače se.
Mnogi rođeni Beograđani tumaraju gradom tražeći svoj kutak i rutine, osećajući se kao stranci. Na kraju krajeva, o domu najviše treba da brine domaćin, a ne gost.
Čini mi se da su daleko veće lokal patriote ljudi koji dolaze u Beograd i neretko sa sobom nose određeni antagonizam i rivalstvo. Kada gosti nisu besni, kuća nije tesna, a mislim da su gosti sve besniji i besniji. Beograd se sve više deli. Osim standardnih podela na bogate i siromašne, urbane i ruralne, krug dvojke i periferiju, sa svim ostalim sub-podelama, Beograd je postao poligon za raznorazne druge podele i kaste.
Možda je jedna od aktuelnijih, ona na hipstere i pozere. "Pravi" hipsteri sa ogorčenjem gledaju na one "lažne " u svojim redovima, tj. one koji su svoju ulaznicu u kastu "kupili" naočarima Ray Ban, "starkama ", lažnom zanesenošću konceptualnom umetnošću i jazz-om. Sa druge strane umereni pozeri se distanciraju od onih radikalnih u svojim redovima, koji bi hipstere najradije pretukli na sred ulice, i tako unedogled.
Stil života, oblačenja, ponašanja se u Beogradu pre shvata kao pristupanje armiji ili političkoj partiji, nego kao sloboda duha i izražavanja. Beograd je sredina koja sve manje toleriše osobenost, različitost ili lucidnost, što je najčešće odlika parohijskog mentaliteta. Možda je Šekspir mislio na Beograd kada je napisao "Vrlino, kleveti nećeš izbeći".
Postali smo društvo koje previše osuđuje. Zatucano i rigidno. Svako ko iole odskače ili se razlikuje biva žigosan. Slikovito ću se koristiti prilično banalnim primerima. Skockana devojka u sred bela dana je sponzoruša, nesređena je socijala. Momak sa trbušnjacima je površni narcisoidni frik, dok je debeljuca sasvim sigurno tatin sin, koji devojke završava gamborima kod pristaništa. Nikada ništa nije dovoljno dobro. Ništa za pohvalu, a skoro sve za osudu. Za posao nisu dovoljne ocene niti stručnost, potreban je kvisko pored vašeg imena, nažalost. U današnje vreme ne znate šta je više deprimirajuće, ljudi koji kviska dodeljuju ili oni kojima se on dopisuje.
Toga ima svuda u svetu, ali je samo ovde izraženo u ovolikoj meri, što je delom plod dugogodišnje bede i nemaštine. O tome najbolje svedoči domaći nam "jet set", politički, kulturni, estradni i svaki drugi, čast retkim izuzecima. Za napredak na nekim drugim poljima, našem gradu potrebno je vreme. Nerealan je onaj ko očekuje da će se stvari promeniti preko noći, ali na kraju hoće. Da li ćemo to dočekati mi ili neke buduće generacije drugo je pitanje. U Beogradu možda nećete u skorije vreme skakati pred grupom Black Keys u punoj Areni, niti gledati slike Van Goga ili Gogena u galeriji Progres, ali sitnim koracima ipak napredujemo. Pune hale i prostori na svirkama kvalitetnih stranih izvođača ipak su veliki napredak u odnosu na koncerte Zorice Marković ili Viki Miljković koje su, ne tako davno harale ovdašnjim halama.
Kada malo bolje razmislim, to i dalje čine, stoga bolje da krenem da vas ubeđujem u ostanak dok nije kasno. 1. Sjajni ljudi žive u ovom gradu, koji se kao i sve drugo što je retko i posebno, nalaze vrlo teško, ali ih itekako vredi tražiti.
Činjenica da postoje, ide ruku pod ruku sa nadom da ćemo ih naći, dok neki od nas, nadam se velika većina, u njima već uživa. 2. Beograd poseduje ćoskove i raskrsnice na kojima se itekako osećate živim, na kojima možete da vidite upečatljive likove i događaje.
To me uvek podseti na Wangov " Smoke " film u kom Harvi Kajtel svakoga dana u isto vreme, na istom mestu, četrnaest godina fotografiše istovetnu bruklinsku raskrsnicu, beležeći najrazličitije životne situacije, poljupce, ubistva, svađe, jednom rečju - život.
Taj luksuz nema svaki grad, a Beograd ga poseduje. Kada bih se osvrnuo samo godinu dana unazad, setio bih se nekoliko scena koje ću uvek pamtiti.
Od cigančića koji goli leže u Moše Pijade na stepeništu, naduvani lepka do beogradske replike Kravitzovog spota Believe in me, lepotice koja sa širokim osmehom u večernjoj beloj toaleti ulazi u korodirani žuti jugo svoga dečka, negde u centru grada. To su scene koje imaju priču, a takve priče čine grad gradom.
3. Porodica i prijatelji. 4. Ljubav. 5. Uspomene (za one koji su okrenuti prošlosti). 6. Gradski prevoz (za avanturiste). 7. Kalenić pijaca nedeljom ujutru, 25. Maj u suton, neko stepenište, haustor, novobeogradski blok išaran vama omiljenim grafitom, svako od nas bi mogao ponešto da navede.
(sa bloga svetelepemalestvari) 8. Muzika, hrana, izložbe, predstave, diskoteke. Sve navedeno razlikuju se od grada do grada, negde ih ima više, negde manje, u nekom su bliža vašim afinitetima, u nekim su dalja, ali postoje. Postoji i ponešto što bi i vas osvojilo jer svaki je grad million gradova u jednom, u zavisnosti od onoga ko ga konzumira i načina na koji to čini.
9. Mane Beograda poseduju simpatičan šarm koji vas tera da mu ih ne uzimate za zlo. 10. Jubilarni deseti razlog bi bio prostor u kome svako od nas pojedinačno može da napreduje i ovaj grad učini boljim. Svi zajedno možemo da budemo arhitekte nekog novog, boljeg Beograda.Tu mi dajemo njemu, ne tražeći ništa zauzvrat, za sve ono što je on dao nama. Pre nego što odemo "tamo" , možemo da pokušamo da uradimo sve što je u našoj moći kako bi ostali ovde .
Po mom mišljenju, grad je tvoj kada u njemu imaš mogućnost za makar dve dnevne rutine koje te čine spokojnim i srećnim. Bio to tvoj frizer, pekar, kanabe u nekom noćnom klubu, lokalni kafić gde možeš da platiš piće i neki drugi put, osmeh mesara koji ti je upravo skinuo 50 grama masnoće sa belog mesa, poslastičarnica u kojoj će u kolaču biti ista količina badema ili lešnika kao i prvog puta kada smo se na kolač navukli.
Osećaj sigurnosti, kontinuiteta i pripadosti pomalo i familijarnosti, bliskosti.
U protivnom, svaki drugi grad ti je sve manje stran i sve manje imaš da izgubiš u pokušaju traženja sopstvene sreće.
Otići ne znači pobeći, prosto postoje ljudi čiji bi stil življenja i način razmišljanja možda bio cenjeniji u Nju Jorku, Oslu ili Amsterdamu.
Takvi najčešće nisu nikakvi depresivci niti malodušnici, već ljudi sa diplomama, ambicijama, obrazovanjem, ukusom, često pomalo neshvaćeni i drugačiji. Sa druge strane, ostati ne znači ne smeti, pogotovo što je i sam pokušaj odlaska odavde postao luksuz , nedostižan većini populacije.
Neka se svi po malo promenimo, na bolje, pa šta bude. Otuđili smo se, prečesto čujem reč usamljenost. Koliko ste puta u poslednje vreme čuli da je neko ostao da leži nepomičan na ulici satima pre nego što su stigla kola hitne pomoći .
Gest jednog mog prijatelja, koji je vaspitno povukao za rukav bahatog klinca koji je u prodavnici urlao na starijeg gospodina, jer mu se prosto moglo me je podsetio na to kakva je retkost danas otvoriti oči, zaista pogledati oko sebe. Ulio mi je nadu. Da bi čovek video, ne trebaju mu oči, već vizija i srce. Pogurati kolica penzioneru u samoposluzi, ćušnuti peraču prozora dvadesetak kinti, ne moraju nužno da budu gestovi koje činimo da bi rasentimentalisali nekoga pored sebe.
Jedino pravo i iskreno činjenje je ono u kome ne očekujete ništa zauzvrat. Ono uvek nabacuje osmeh, pre svega vama i onome kome činite, a osmesi često imaju domino efekat.
Možete nekoj devojci pokloniti čokoladu, ne tražeći ni ime ni telefon, osmehom nekome možete podići ego, dati snagu, učiniti osobu srećnom u datom momentu, kako bi se već na sledećem ćosku taj neko osmehnuo nekom drugom.
Siguran sam da će silne podeljene čokolade damama uticati na to da one preuzmu inicijativu u osmesima i prijatnim mimikama. Svaki grad prevashodno čine ljudi, pa tek onda ulice, ćoskovi i zgrade. Naše ulice su često pune rupa, zgrade su sive, ali ono što ih je u našim srcima popunjavalo i krečilo nisu bile tone asfalta ili farbe, već specifičan duh grada. Postoji li i dalje? Verujem da da. I ako je počeo da jenjava, uvek može ponovo da se razbukti. Male stvari čoveka čine srećnim, jednostavnost je uostalom bila i ostala carica lepih momenata. Pokušajte da uradite sve i znajte da ste sve uradili pre nego što okrenete novo poglavlje u vašem životu, zatvorite jedna vrata, pre otvaranja nekih drugih. Tada će i potencijalna odluka biti lišena kajanja, krivice i sumnje. Na kraju, znajte da vam nijedan grad neće ponuditi sve, zato ljudi i putuju.
Kada vam se ukaže prilika, iskoristite je i uzmite deo onoga što vam fali ovde, od koncerata, preko izložbi, ljudi, kulture. Novac? Realan problem, ali ni Evropljani svoju decu ne šalju u inostranstvo bukirajući im Ritz ili Kempinsky, već ih kao bekpekere šalju sa sendvičima koji uveliko bivaju bajati kada u druge metropole pristignu.
Ne dajte da vas obeshrabre slike vaših poznanika na Facebooku ispred skupih hotela ili Louis Vuitton radnji, vi znate da se oni samo malo šale. Za sreću danas morate da se borite. Znam da svima vama, koji je zaslužujete, to zvuči pomalo nepravedno i demorališuće, ali je prosto tako. "Život je lep i za njega se vredi boriti" reče Ernest Hemingvej. "Slažem se za drugim delom" dodao je Finčer u završnici svog filma "Seven". Slažem se sa Finčerom.
